Циљ испуњен: Србија иде у Париз

Репрезентација Србије испунила је свој циљ на 19. светском првенству за кошаркаше у Манили, а то је – пласман на Олимпијске игре у Паризу 2024.  године. После победе Канаде против Словеније (100:89), испоставило се да је нашем националном тиму пласман у полуфинале био довољан за одлазак на највећу смотру спорта. Манила се тако, као град, још снажније усидрила у срцима наших љубитеља кошарке, јер су овде „плави” освојили титулу првака света 1978.

Познато је свих седам репрезентација које су се са овог шампионата директно пласирале на ОИ, а то су по два најуспешнија представника Европе (Србија и Немачка) и Америке (САД, Канада) и по један Африке (Јужни Судан), Азије (Јапан) и Океаније (Аустралија). Француска као домаћин има обезбеђено место, а преостала четири учесника знаће се наредног јуна, после светских квалификација у којима ће играти тако јаке селекције као што су Шпанија, Литванија, Словенија, Грчка…

Аустралијанцима је било довољно десето место у Манили да би обезбедили олимпијску визу, Јужном Судану 17, а Јапан у 19.

Четвртфинале је увек било утакмица у којој се најбоље види вредност једног тима, а тако је било и сада. Србија се, и поред многих оспоравања, вратила на олимпијску позорницу, што је за већину стручњака и огроман део домаће јавности било незамисливо. Зато играчима, селектору Светиславу Пешићу и његовим сарадницима треба одати признање. Поготово на игри против Литваније у четвртфиналу, која је у свему засенила остале победнике у борби за полуфинале. Америка јесте декласирала Италију, али то није била игра од које застаје дах.

– Рекао сам играчима, исто што и сада вама: Ово је велика победа за нас, не само што идемо даље,  већ и због начин на који смо играли – рекао је Пешић новинарима у Манили о утакмици са Литванијом. – Кошарка је, како год ми филозофирали, дефинитивно тимски спорт и ја тако гледам на ову победу. Иако живимо у времену где се траже појединци, где се потенцира на индивидуализму, кошарка тражи тимски дух. Слажем се да мишљењем да без великих играча нема великих екипа, али постоји једно старо правило: један играч не прави екипу, али један играч може да растури екипу!

Ма колико некад били сувише критички настројени према нашој мушкој репрезентацији, ма колико неки тврдили да је време великих успеха одавно прохујало, постоје чињенице које говоре да није све тако црно. Ако гледамо само овај миленијум, на шест шампионата наш национални тим има једно злато – у Индијанаполису 2002 (селектор Пешић, под заставом СР Југославије, али са српским играчима), једно сребро – у Мадриду 2014 (Ђорђевић), једно четврто место – Истанбул 2010 (Ивковић), једно пето – Пекинг 2019 (Ђорђевић), једну деобу од 9. до 16. места – Саитама 2006 (Шакота)… Сада још једна победа дели српске кошаркаше од новог одличја.

– Рекли смо још пре окупљања да су циљ Олимпијске игре и нисмо калкулисали шта све треба да се деси да бисмо се пласирали. Играли смо од меча до меча, па тако и сада наш нови циљ је да победимо у полуфиналу – каже Пешић. – После Литваније имали смо први слободан дан од почетка турнира. Да се мало опоравимо без кошарке. Да се освежимо психички и физички. Имали смо много проблема на овом турниру, од свега што се догађало са Боришом Симанићем, али и осталих, мање отежавајућих околности…

Пешић је протеклих месеци – а посебно после недавног пораза од Италије – стоички трпео разне нападе на њега, па чак и омаловажавања. После часа кошарке који је са играчима Србије одржао Литванцима, као да је осетио потребу да објасни свима да ствари нису увек онакве како изгледају на први поглед. Другачије ствари изгледају изнутра, него када се гледају са стране…

– Не желим да правим тренерску клинику од ове конференције за медије. Једноставно је причати о кошарци, сада смо победили и сви желе да знају како смо то успели. Ритам меча је важан. Европска кошарка је другачија, није све у „тројкама”… Свакако, ,тројка” је добра, али то није све у кошарци. Против Литваније смо променили ритам утакмице, рецимо Аврамовић је био кључан у томе. Донео је више енергије од наших стартера. Чим су ушли у игру наши играчи са клупе, видели смо њихов утицај.

На питање колико све ово доживљава емотивно, Пешић је одговорио:

– Наравно да сам емотиван, долазим из крајева у којима су емоције имиџ (из Пирота – прим. аут). Могу да славим победу, али и да разумем када губимо. Победа је увек важна, али ја више истичем начин на који смо дошли до победе, оно како играчи реагују.  Али, Литваније је сада прошлост. Имамо још две утакмице. То сада треба поновити. То је следећи изазов за све нас.