О једном праву Србије

Три чињенице обележиле су протеклих 28 година у дејтонској Босни и Херцеговини (БиХ). Једна је та да је БиХ држава, чланица Уједињених нација, услед чега јој припада неотуђиво право на државну сувереност. А та сувереност, како прописује члан 2. Повеље УН, значи забрану мешања у унутрашње послове БиХ као државе од стране било кога – забране која једнако важи како за УН и све органе те организације, тако и за све друге државе.

Друга чињеница је да, доследно томе, Повеља УН забрањује да се над било којом државом, па и над БиХ, успостави протекторат (систем старатељства), јер је чланом 78. Повеље УН изричито забрањено успостављање таквог система над било којом државом чланицом УН.

Најзад, трећа чињеница је да је упркос свим тим забранама јасно прописаним Повељом УН, као највишим правним актом међународног права, својеврсним уставом тог права, којем према члану 103. Повеље УН не смеју противречити сви други акти, над БиХ ипак успостављен протекторат који ево траје 28 година. Својеврсну кулминацију таквог противправног односа према држави чланици УН доживели смо почетком јула ове године када је Кристијан Шмит своју вољу наметнуо као закон, тачније речено као кривично дело у БиХ, јер је рекао да ће ићи у затвор од шест месеци до пет година свако службено или одговорно лице у институцијама БиХ које не примени одлуку високог представника. Све да је и високи представник, а није, јер га на ту функцију може именовати само Савет безбедности УН, који то није учинио, Кристијан Шмит не би имао право да држави чланици УН намеће своју вољу као закон јер то, како смо видели, забрањује Повеља УН. Такво нешто Повеља УН дозвољава да се чини само над територијама које нису државе него су под старатељством (протекторатом), у ком случају се онда, како стоји у члану 81. Повеље УН, најпре закључи споразум о старатељству који, пише у том члану, „садржи услове под којима ће се управљати територијом под старатељством и одређује власт која ће вршити управу над територијом под старатељством”.

Веровали или не, овакав споразум постоји и над БиХ, а то су они тзв. Бонски закључци из децембра 1997. године, усвојени од групе држава које су себе, без икаквог овлашћења у Повељи УН, Дејтонском споразуму или било ком другом извору међународног права, назвале „Саветом за спровођење мира у БиХ”. Тим закључцима оне су високом представнику дале наводно „овлашћење”, какво му није дато, нити је могло бити дато ни Дејтонским споразумом, јер то забрањује Повеља УН, да он у БиХ може наметати своју вољу као право и смењивати било ког појединца. А то није ништа друго до споразум тих држава о њиховом старатељском управљању над БиХ и одређивању високог представника као власти која ће вршити управу у БиХ, баш онако како је прописано цитираним чланом 81. Повеље УН.

Међутим, ту се јавља непремостива правна препрека коју затичемо у већ поменутом члану 78. Повеље УН, у виду забране да се систем старатељства не сме успостављати над државама чланицама УН јер ће се, како стоји у члану 78, међу државама „односи заснивати на поштовању начела суверене једнакости”. Дакле, Бонским закључцима тзв. савета за спровођење мира, који по својој правној природи нису закључци него противправни споразум о старатељству над БиХ, флагрантно је и тешко повређена сувереност БиХ, која јој према Повељи УН припада као држави чланици УН. И та повреда постоји у континуитету све до данас.

Зашто указујем на све ово? Чиним то подстакнут једном вешћу од 25. августа ове године, у којој се каже да је у Генералној скупштини УН „на предлог Србије усвојена резолуција везана за одрживи развој, која ће се спроводити од 2024. до 2033. године”. Лепа вест која је, осим што је лепа и позитивна за све нас, важна и за проблем противправног стављања државе БиХ под систем старатељства. Наиме, једнако као што је дала предлог Генералној скупштини УН за усвајање наведене резолуције, Србија то може да учини и када је реч о тражењу саветодавног мишљења од стране Међународног суда правде о томе да ли је, а очигледно је да није, у складу са Повељом УН да се над БиХ као државом чланицом УН управља од стране других држава и високог представника као да је БиХ територија под старатељством. Другим речима, Србија има право, само ако хоће, да предложи Генералној скупштини УН усвајање резолуције којом би Генерална скупштина УН затражила саветодавно мишљење од Међународног суда правде о том питању. А Генерална скупштина УН, на основу члана 96. Повеље УН, може да у сваком тренутку својом резолуцијом затражи од Међународног суда правде саветодавно мишљење о сваком правном питању, што значи и о питању правно недопустивог старатељског управљања над државом БиХ од стране високих представника. То је право Србије као правне наследнице СР Југославије утемељено на члану 5. Општег оквирног споразума за мир у БиХ. Тим чланом СР Југославија, односно Република Србија као њена наследница, преузела је међународну уговорну обавезу да промовише Устав БиХ, а то значи и да промовише сувереност БиХ прописану тим уставом, који ни у једном свом члану, укључујући и преамбулу Устава БиХ, не дозвољава да високи представник и тзв. савет за примену мира управљају над БиХ.

Дакле, Србија има право, само ако жели, да у испуњавању те своје међународне уговорне обавезе предузме кораке на које је указано овим текстом. Био би то снажан допринос афирмацији међународног права и заштити како БиХ, тако и Републике Српске.

Саветник српског члана Председништва БиХ