Повратак Повељи УН за стабилност и мир

Специјално за „Политику”
Ушли смо тек у другу недељу септембра, а напори да се одржи привид доследности ЕУ и извесне европске перспективе земаља западног Балкана убрзавају се. Ако је судећи по овонедељној изјави немачке министарке спољних послова, са све мањим изгледима за жељени исход конфликта у Украјини, све је извесније да ће Брисел, и поред свих прича о неопходности доследне примене успостављених процедура за пријем нових чланица, које се деценијама користе као изговор за заглављени процес евроинтеграција земаља западног Балкана, погазити своје наводне принципе и понудити Украјини и Молдавији конкретан датум за чланство у ЕУ, с козметичким условљавањем и по убрзаној процедури. Из оних истих геополитичких разлога, због којих су преко ноћи примљене многе од данашњих источноевропских чланица без обзира на то што нису биле ни близу испуњавања свих услова, а нарочито оних који се данас намећу земљама западног Балкана. У – оправданом – хорском гнушању Европе због кршења Повеље УН, међународног права и угрожавању територијалног интегритета једне од европских земаља, истовремено је крунски услов за другу европску земљу, Србију, да сагне главу и сагласи се са илегалном окупацијом и трајним отимањем сопствене територије зарад неког флуидног светог грала и неухватљивих обећања и датума олако датих без намере да се заиста и примене.

У таквим околностима, у којима је тешко, ако не и немогуће, за ЕУ да задржи икакав кредибилитет, одржава се нова рунда Бриселског дијалога на високом нивоу. Ни највећи оптимисти немају никаква очекивања од овог скупа и поред илузионистичких напора Мирослава Лајчака да прикаже да постоји неки минимални напредак. Апсолутно ниједна обавеза Приштине предвиђена Бриселским споразумом се не спроводи, примењују се фингирана решења за избегавање оног што је договорено, док се, истовремено, испод стола, спроводе перфидни планови појединих чланица Квинте за стварање нове реалности којом се обесмишљавају сви претходни договори. По већ виђеној методологији, споразуми се потписују да се купи време и промени стање на терену, без намере да се икада примене, да би се једног дана заменили новим. Када се Бриселски споразум и помене, као што је то ове недеље учинио немачки амбасадор у Приштини Роде, јасно дефинисане обавезе које проистичу из њега се смишљено разводне и погрешно интерпретирају у покушају да се изигра оно што је потписано. И то је методологија коју смо до сада видели много пута, и када су у питању обавезујућа међународна документа највишег нивоа, попут Резолуције СБУН 1244, и када су у питању споразуми чији је гарант међународна заједница, попут Бриселског споразума, и када су у питању договори попут оног о деескалацији ситуације на северу КиМ.

Већ сам више пута писао о томе да је ситуација коју тренутно имамо на КиМ, којом се директно угрожава свеукупни опстанак српског народа на овом окупираном делу наше територије и стабилност региона у целини, директна последица здруженог деловања Албина Куртија и одређених делова међународног присуства на КиМ. Односно, да будем мало прецизнији, смишљеног неделовања, пре свега, међународних безбедносних структура, да се спречи флагрантно кршење свих постигнутих споразума. Један од главних разлога ескалације на северу покрајине је то што Кфор није спречио дивљање приштинских параполицијских и паравојних формација, које ту, по важећим споразумима, нису смеле ни да буду без дозволе локалних самоуправа и команде Кфора. Недавна изјава генералног секретара НАТО-а Јенса Столтенберга у том смислу је позитиван корак, али немам много наде да ће се нешто променити на терену. Јер, истовремено са овом изјавом, Приштина је наставила с репресијом над српским становништвом и узурпацијом српске имовине, и приватне и јавне, уз употребу силе и дугих цеви. Које, како рече Столтенберг, не би смеле да се користе на северу КиМ без дозволе Кфора.

Апсолутно је јасно да би се Курти, и поред своје радикалне идеолошке задојености, тешко одлучио за овакав вид ескалације и наизглед директно супротстављање моћним земљама Квинте од чије политичке и финансијске подршке директно зависи ова квазидржава, да нема закулисних шаптача који га подржавају и инструирају у овом рушилачком походу. Својим изјавама су се, на том задатку, најчешће декларисали званичници Немачке и Велике Британије. Тако је, недавно, Немачка одбацила предлог Емануела Макрона да један вид казне за Приштину због даље ескалације ситуације треба да буде суспензија безвизног режима који би требало да ступи на снагу у јануару 2024. године. САД, Турска, Немачка, Велика Британија последњих месеци интензивно наоружавају КБС и трансформишу је у војску „Косова”, која ни по једном правно обавезујућем документу не би смела да постоји, а Велика Британија је, упркос декларативном договору о „санкцијама” против Приштине због ескалације ситуације на северу КиМ, због којих је отказано учешће КБС-а на НАТО вежбама, широм отворила врата за КБС на овогодишњем такмичењу „Камбријска патрола”, директно подржавајући вишемесечну припрему приштинских паравојних формација са албанском војском за ове вежбе које ће се одржати почетком октобра у Велсу.

Није тајна да је овим земљама дуго трн у оку хомогеност српске заједнице и присуство и подршка српских институција на КиМ, а нарочито на северу покрајине. До потписивања Бриселског споразума није било ниједног састанка са западним саговорницима да нису поменуте „паралелне институције” Републике Србије и вршен притисак да се оне укину. Ескалација чији смо сведоци од доласка Куртија на власт је управо осмишљена од стране ових земаља како би се задао последњи ударац присуству Републике Србије на овом окупираном делу наше територије, створила нова реалност и заокружио „суверенитет” на целој „држави Косово”. У светлу геополитичких промена и последица које ће оне имати и по унутрашњу политичку ситуацију у земљама које су главни ментори овог пројекта, направљен је велики напор за убрзано одмрзавање конфликта, без икаквог обзира на катастрофалне последице по стабилност региона у целини, јер се процењује да ће ситуација у којој ће КиМ дочекати крај године остати замрзнуто стање за један дужи низ година у којима нам следе фундаментални геополитички потреси.

Паралелно с тим, у недавним приватним разговорима које сам имао с високим западним саговорницима, све чешће сазрева спознаја да је тренутна ситуација у вези са сукобом у Украјини директна последица дешавања 1999. године и незаконите агресије НАТО-а на СРЈ, да су прошла времена када иједна земља, па чак и САД, може да прогласи да је неки случај суи генерис, односно изузет од међународног права, што је деценијама покушавано у вези с незаконитим отимањем дела наше територије, и траже се креативни начини да се ствари врате на колосек међународног права. Ово, наравно, директно угрожава визију „независног и сувереног Косова” некадашњих западних политичких елита, које и данас имају значајан утицај на доносиоце одлука у својим земљама – чије време убрзано пролази. Отуда и та агресивност и у јавном наступу и у скривеним комбинаторикама лобиста за овај пројекат.

Једно је апсолутно сигурно. У тренутним околностима, наш најснажнији аргумент и у Бриселу и у Њујорку јесте инсистирање на доследној примени међународног права и Повеље УН. „Косовски пројекат” је далеко од заокруженог и у свету убрзано сазрева свест да је данашња глобална нестабилност директна последица непромишљеног и арогантног угрожавања нашег територијалног интегритета и суверенитета 1999. године и да је једини начин за светски мир враћање доследној примени Повеље УН. Наративи и изгледи за будућност овог западног Квазимода на делу наше територије временом ће се мењати, али то ће бити дуготрајан процес. Оно што је животно важно јесте да, док овај процес траје, обезбедимо опстанак и напредак нашем народу на КиМ. Стога је наша преговарачка позиција у Бриселу јасна. Истинска деескалација значи повратак на стање од пре две године: повлачење СВИХ приштинских паравојних и параполицијских снага са севера КиМ које по потписаним споразумима тамо ни не смеју да буду, повраћај узурпиране приватне и јавне имовине уз одговарајуће обештећење власницима, пуштање на слободу свих затворених Срба до окончања непристрасног судског процеса, доследна примена правила о саставу судских већа у случајевима када се суди Србима, тренутни престанак репресије над српским народом. Јасно орочено успостављање ЗСО, у овлашћењима јасно дефинисаним споразумима из 2013. и 2015. године, свакако мора да буде први корак.