Од Берлинског до Дејтонског споразума

Од нашег сталног дописника 
Бањалука – Аустроугарска анексија Босне и Херцеговине је, по оцени историчара др Андреја Митровића, представљала „прекретницу у међународном политичком животу”. Јер, то је било једнострано кршење међународног права, односно споразума који су велике силе склопиле на Берлинском конгресу у лето 1878. године. По одредбама овог споразума БиХ је остала под суверенитетом Турске, али је, истовремено, стављена под окупациону управу Аустроугарске монархије. Окупација је трајала до 30. септембра 1908. године, када је аустроугарски министар спољних послова Алојз Лекса фон Ерентал упутио Порти усмено обавештење о анексији БиХ. Царски указ о анексији уследио је 7. октобра.

Велике силе су Аустроугарској одобриле окупацију БиХ да, према речима првог канцелара уједињене Немачке Ота фон Бизмарка, „Европи обезбеди мир сада и убудуће”. Руски званичници су, пак, на ово гледали потпуно другачије. За њих су одлуке Берлинског конгреса, на којем су значајно ревидиране одредбе Санстефанског мира, биле стварање „европске коалиције против Русије”. Берлинском конгресу су, поред осталих догађаја, претходили и устанци у БиХ, подизани од 1875. године против Турске. Монархија је тајно помагала устанике, али не због тога да би се они изборили за свој циљ – „Ослобођење и уједињење” са Србијом – већ да би она остварила своје империјалистичке интересе.

„Креатори и реализатори анексије БиХ били су нови људи који су 1906. дошли на чело државног и војничког апарата Аустроугарске, од којих је најугледнији био Фон Ерентал, министар спољних послова и председавајући Заједничког министарског савета. Нови аустријски политичари почели су да воде и нову империјалистичку политику на Балкану. Као Ђула Андраши у окупацији, тако се и Ерентал у анексији БиХ водио политиком да у случају рушења турске власти, па и у далекој будућности ’осигура утицај Монархије на капијама Оријента’. Ерентал је говорио како је анексија, као и окупација раније, значила ’уништење снова о стварању једне великосрпске државе између Дунава, Саве и Јадрана’. По њему, тај фактор ’не би био елеменат који би допринео задатку мирног средњоевропског развоја’. Анексија БиХ, дакле, била је не само кршење међународног права већ и дубока стратешка политика и интерес Беча, првенствено према Србији и Турској”, казао је за наш лист професор историје на бањалучком Филозофском факултету др Ђорђе Микић.

Анексију БиХ је, додао је он, убрзала победа Младотурске револуције у јулу 1908, пре него што су реализовани сви други планови Монархије на југословенском простору који су били с њом повезани. „Младотурци су вратили устав из 1876. године, који је важио за све провинције Турског царства, рачунајући и БиХ. Аустроугарска је страховала да би примена устава у Турској могла довести до одвајања двеју окупираних провинција од Аустроугарске. Јер, по турском уставу из 1876. који је важио за све провинције турског царства, у које је спадала и БиХ, она је у турску скупштину могла да пошаљесвоје делегате”, рекао је Микић.

Крајњи циљ Еренталове политике на Балкану, навео је он, били су Солун и Турска, али више не преко Новог Пазара, већ путем који води кроз Београд. То је, поред осталог, подразумевало аустроугарско и бугарско анектирање Србије, стварање пријатељског расположења Црне Горе и формирање самосталне Албаније. „Од немачког државног секретара за спољне послове Вилхелма Шена – коме је рекао да је Монархија одлучила да коначно среди односе у БиХ и да то не може бити ништа друго до анексија – Ерентал је добио подршку за ’потпуно уништење српског револуционарног гнезда’. Добио је, дакле, немачку сагласност да свим средствима спречи сваки покушај Срба да се уједине са Србијом”, нагласио је Микић.

Српско и муслиманско становништво није се мирило са намером Аустроугарске да анектира БиХ. Муслиманска народна организација и Српска народна организација, које су се бориле за политичку аутономију, узалуд су улагале протесте великим силама. „Узалуд су пре анексије, представници Срба и муслимана предали заједничком министру финансија Стефану Буријану меморандум са захтевом да се уведе устав и народу омогући да добије законодавство, без претходног сређивања државног положаја БиХ. Била је то лукава замисао предлагача јер би се на тај начин обезбедило да окупирано подручје добије устав с народним представништвом, а затим би захтев за отцепљење од Монархије био сасвим легалан”, нагласио је Микић.

Изложена ултиматумима и војним претњама Аустроугарске и Немачке, анексију БиХ је признала и Србија, а турски парламент је крајем 1909. ратификовао споразум о анексији. Вође Младотурске револуције су ово учиниле јер су биле свесне да би – ако одбију споразум о анексији – дошло до рата са Аустроугарском и њеним савезницима, а то би дало прилику њиховим унутрашњим противницима да их збаце са власти.

Професор др Ђорђе Микић скреће пажњу да начин на који је Аустроугарска монархија „преговарала” са Турском о прихватању анексије није битно различит од данашњег понашања великих сила, које се према малим земљама односе по „принципу узми или остави”. „Ерентал је Турској, која се противила анексији, поручивао да ’као разумни морају схватити да о враћању БиХ не може више бити ни говора’. На тражење да се питање БиХ реши на европској конференцији, Ерентал је одговорио да ће учествовати само на оној која ће прокламовати „факат који се завршио”. На захтев Турске да јој се исплати новачна надокнада за анексију БиХ, односно да Аустроугарска преузме део турског државног дуга, аустроугарски амбасадор Палавичини је рекао да о томе нема ни слова у Берлинском уговору. На приговор турских званичника да у овом акту нема ни слова о анексији БиХ, Палавичини је рекао да ’анексија, додуше, не одговара слову, али одговара духу Берлинског уговора’. Та формула чује се и данас, поготово када поједини међународни званичници говоре да није важно слово него дух Дејтонског споразума”, упозорава Микић.

Он не оспорава да је аустроугарска владавина знатно унапредила живот у БиХ и то у свим областима – од сељаштва, преко привреде и трговине до образовања. „Иако је дошла у име великих сила као мандаторка Берлинског конгреса да умири земљу и успостави политички ред и социјални поредак, она је завела тиранску владавину јер је била свесна да је ушла у туђ национални посед. Страхујући од самог почетка од националне реакције Срба, она се понашала као империјалистичка сила и покушавала да политиком однарођавања разбије етничке и крвне везе које су створене кроз историју. Аустроугарска је завела неку врсту ’опсадног режима’ који је првенствено требало да скрши сваки народни отпор њеној владавини”, истакао је Микић.

Као примере однарођавања и репресије он је навео покушај аустроугарских власти да створе „босанску нацију”, да ћирилицу прогласе босанчицом, да српски језик преименују у босански, да средњовековне стећке промовишу у сведочанство о постојању посебне „босанске цркве”... Део тих идеја опет је актуелан, поготово у програмским документима водеће бошњачке партије, Странке демократске акције.

„Од анексије до почетка Првог светског рата на територији БиХ је вођено 148 политичких процеса. Прогоњени су и хапшени многи угледни Срби, а међу њима и чувени писац и народни трибун Петар Кочић. Почетком рата, пред аустроугарским судовима је вођено 17 такозваних велеиздајничких процеса, на којима је изречено 449 осуђујућих пресуда. Ако упоредимо тадашње са садашњим временом, лако је уочити бројне сличности. Разлика је у томе што сада, захваљујући општем напретку, неподобни политичари не завршавају у тамницима, већ их високи представници међународне заједнице смењују и уклањају из јавног живота. ’Духом’ а не ’словом Дејтона’, образлажу се многе наметнуте одлуке којима су Републици Српској одузете изворне надлежности и пренесене на заједничке органе БиХ. За много тога што не штима у БиХ, па и за избијање рата, и данас се као главни кривац означава Србија, коју је бивши амерички председник Теодор Рузвелт назвао главним кривцем за избијање Првог светског рата ’због агресије на БиХ’. Без обзира на ове паралеле, надам се да амерички Дејтон неће довести до истог резултата до којег је довео немачки Берлин – до светског рата. Да би се избегао такав исход неопходно је да Босна и Херцеговина коначно почне доминирати сама собом, односно да њена три народа – Срби, Бошњаци и Хрвати – почну потпуно равноправно, у складу са Дејтонским споразумом, управљати својом земљом”, закључио је др Ђорђе Микић, подсетивши да је, поред осталог, Аустроугарска нудила Турској „привилегован положај муслимана у БиХ” ако ратификује споразум о признању анексије.

-----------------------------------------------------------

Ослобођење и уједињење

Да је српски народ у Босни и Херцеговини непрекидно тежио уједињењу са Србијом сведочи и декларација коју су 20. јуна 1876. године донеле вође босанскохерцеговачког устанка против турске царевине. У њој је речено и ово: „Ми васколике вође устаничкијех чета босанскијех, данас једини законити представници србске земље Босне, после толиког чекања и без нада на икакву помоћ рјешавамо: од данас за навијек кидамо са нехришћанском владом цариградском и желећи с браћом нашом Србима дијелити судбину па ма каква она била, проглашавамо: да се домовина наша Босна присајужава кнежевини Србији, законитом и правном прејамнику државе старијех наших краљева и царева и проглашавамо нашим нашљеднијем господаром књаза србског Милана М. Обреновића IV.”

О жељи, превасходно Срба за ослобођењем и уједињењем говори и одлука Одбора народног већа, усвојена 27. новембра 1918. године, који „покоравајући се неодољивој жељи народа без разлике вере и имена, прокламовао је данас потпуно сједињење са Краљевином Србијом, под жезлом Њ. В. Краља Петра Првог из славне династије Карађорђевића”.