Концесионари се извукли

Концесија за аутопут од Хоргоша до Пожеге дата је конзорцијуму FCC и Алпине одлуком Владе Србије, на основу претходно спроведеног поступка избора најповољнијег понуђача. У првој фази тог избора биране су фирме које су генерално квалификоване за концесионаре и због тога је у одлуци Владе било одређено 11 услова за учешће на тендеру. У наредној фази тражене су понуде и кандидатима је дата тендерска документација. За избор победника одређено је 14 критеријума, у чему су се помало губили они најважнији: рок изградње, концесиона накнада, рок трајања концесије, гаранције и путарина. Како су критеријуми сабирани тешко је рећи.

Компликовани избор концесионара има смисла јер они улазе у велики посао – изградњу дела аутопута, затим у његово одржавање и функционисање, наплату путарине и уплаћивање (у буџет) концесионе накнаде. Важни су: рок изградње, трајање концесије и гаранције за извршавање обавеза. У тендерској документацији био је и концепт уговора о концесији, који је морао предвиђати обезбеђивање извршења обавеза концесионара. Законом је, наиме, прописано да концесионо предузеће обавља све послове, али се концесионари (у овом случају конзорцијум FCC и Алпина) тиме не смеју ослободити обавеза. Ако би се то догодило, концесионаре би било излишно бирати – важан би био само избор концесионог предузећа.

Али у овом случају није тако урађено – обавезе FCC и Алпине су потпуно испуштене. У уговор о концесији унета је изненађујућа одредба да ће новоосновано концесионо предузеће "Север-југ аутопут друштво са ограниченом одговорношћу" бити једини носилац свих права и обавеза, а да концесионари у том погледу неће имати никакву одговорност. Том (погрешном) одредбом поништен је било какав ефекат скупог труда да се изабере најбољи концесионар. Постало је неважно ко је и какав је он, а прихваћене обавезе изабраног концесионара постале су искључива надлежност концесионог предузећа.

FCC и Алпина су основали концесионо предузеће ("Север–југ аутопут...") улагањем само два милиона евра, колико је досад уписани и уплаћени капитал тог друштва. Уговором о концесији предвиђено је да пре почетка изградње буде уплаћен и остатак капитала до 20 милиона евра, али је чудно да је искључено даље финансирање концесионог друштва од стране концесионара – било улагањем капитала или давањем кредита преко 17 одсто од укупних инвестиција. Тако је обавеза да финансира више од милијарду евра и доврши изградњу аутопута спала на мало предузеће, које ће догодине (претпостављамо) имати 20 милиона евра капитала, што је несразмерно мало према укупном износу. Ниска капитализација концесионог друштва увећала је ризик да и концесионо предузеће неће испунити своје обавезе.

Да ризик буде већи, умањене су и обавезе концесионара да прибаве гаранције. Одлуком Владе предвиђено је, наиме, да концесионари дају гаранцију за обезбеђење средстава за изградњу – десет одсто, за добро извршење посла још десет процената, плус пет одсто од предрачунске вредности инвестиција. Међутим, у прилогу 14 уз уговор, то је сведено на вишеструко мање износе, чиме су изабрани концесионари и на тај начин неоправдано ослобођени обавеза: прва гаранција за изградњу сведена је на само десет милиона евра, друга гаранција је сужена на постепено давање гаранција за поједине послове, а трећа је одложена до употребне дозволе,

Уговор о концесији предвидео је и да, мимо изабраних концесионара, у капиталу концесионог предузећа до половине могу учествовати и друга лица, па је од Владе затражена сагласност да то буде другопласирани несуђени концесионар Porr. Ако Влада само о томе буде одлучивала, остаће јединствена велика концесија, дата концесионарима који су се извукли од својих обавеза.

Консултант за страна улагања