Паралелни Бемус

Бемус је сваке године, октобра месеца, испуњавао наш музички универзум и у најгорим и најтежим годинама успевао да се одржи као манифестација и да заокупи пажњу слушалаца и публике.
Ове године постоје паралелни програми Бемусу, који доводе публику у друге сале, нудећи изазовније и квалитетније програме. Пре свега, мислимо на Гала концерт у Народном позоришту посвећен Марији Калас на којем је, уз оперски хор и оркестар са диригентом Дејаном Савићем, наступио низ наших певачких звезда али и две гошће из Грчке, који су пронели дах светских певачких врхунаца београдском сценом.

То није било вече за "обичне смртнике", карте се нису продавале већ куповале за високе политичке званичнике. Наш лист и његов критичар нису се нашли међу њима. Али, господин са благајне био је у рангу директора Опере, и омогућио нам присуство концерту, самим тим и писање овог текста.

Име које је засенило све програме Бемуса до сада је Гркиња Димитра Теодосиу, изванредан сопран светског ранга, која прави убедљиву белкантистичку и вердијанску каријеру. Пева по Италији, Немачкој , Швајцарској, Енглеској. Студирала је певање у Минхену (код Биргит Никл) и долази нам у тренутку када је њен успон евидентан и када је сасвим сигурно да ће за неку годину бити у самом светском врху. Поседује раскошан сопран огромне, изједначене, подједнако узбудљиве и лирске кантилене у свим регистрима, одличну дикцију, атрактивну појаву, држање звезде. Концентрисана је, сугестивна, удубљена у фразу и тон, а ипак све излази лако, нежно и страсно истовремено.

Предвиђамо јој велику каријеру. Надамо се да неће заборавити, као Павароти, да је икада певала у Београду. Одушевљена публика јој је клицала као што би и јединственој Марији Калас, да је за то имала прилику, бацала цвеће са галерије, позивала више пута на сцену. Арије које је певала, сам врх белкантистичког репертоара ("Vissi d′arte" из Тоске, велику арију Абигаиле из "Набука", "Casta diva" из "Норме", "Pace, pace mio Dio" из "Моћи судбине") бојила је специфичним сензибилитетом, истанчано и бриљантно.

Друга гошћа, мецосопран Агнес Балца, на заласку је каријере, што се види по губљењу мецосопранских својстава гласа. Превише светли ниски регистар и свака фраза и тон друге боје, интензитета и начина емисије; но, оставила је утисак огромног искуства које јој омогућава да, мало нервозно али до краја, испева деонице Сегедиље и Хабанере ("Кармен") и досегне висине у "Mio babbino caro" ("Ђани Скики").

Наша "прва певачка постава" лепо се показала, добро изабрала арије и директно наступила заједно са гошћама (дует Норме и Адалђизе, Теодосију са Драганом дел Монако) или се смењујући, што није било ни лако ни без ризика. У томе су успели: Душан Плазинић, Сузана Шуваковић-Савић, Наташа Јовић-Тривић, Иван Томашев, Јасмина Трумбеташ-Петровић, Јелена Влаховић, Јадранка Јовановић, Миодраг Д. Јовановић.

Неки се нису појавили, иако су били најављени. Међу њима и Оливер Њего који је својим отказивањем довео у питање премијеру опере "Набуко" 10. октобра. Она је, ипак, одржана, у насловну улогу "ускочио" је Никола Митић. Сценографија и режија су промењени, оркестар је добро свирао увертиру под руководством Ханрајта, а певање је подбацило. Интересовање публике за ову представу је велико, тражи се "карта више". Заслужује успешнију поделу улога.

На Бемусу нема опере, нема великих гласова, нема пијаниста, нема награде Бемуса за домаће стваралаштво, нема ни домаћих стваралаца, нема подијума младих, али има џеза, удараљки, гитара и сл. Зна ли селектор да у Београду од 24. октобра, одмах по завршетку Бемуса, почиње џез фестивал?

Својеврсни "подијум младих" последњих година остварују ансамбл Војске Србије "Станислав Бинички" на својим програмима, и диригент Павле Медаковић који је тридесет година свога рада обележио позивајући две талентоване пијанисткиње најмлађе генерације да свирају класику. Бетовенов Други клавирски концерт у Бе дуру извела је Наташа Митровић, а Моцартов Клавирски концерт у Це дуру КВ 415 Андријана Радивојевић. Било је узбудљиво, добро одшколовано, пијанистички изван стандарда и изнад просека. Оркестар анимиран, диригент понесен младошћу и талентом. У завршној Моцартовој Концертантној симфонији у Ес дуру КВ 364 изванредни допринос дали су виолиниста Милош Петровић и виолиста Панта Величковић као солисти.