Механизми крадуцкања

Сви су се смејали Вељи Илићу када је ономад направио разлику између крађе и крадуцкања. Заиста, тешко је повући линију између ове две ствари. У друштву светаца обе појаве би се могле сматрати подједнако опаким. Међутим, у стварним друштвима разлика је очита, а последице су сваком видљиве. Мада лекари истичу да је, на пример, алкохолизам болест која се манифестује не само кроз опијање него и кроз свакодневно пијуцкање, тешко се отети утиску да постоји битна разлика између оних који пијуцкају у „друштвено прихватљивој” мери и оних који се преко сваке мере опијају и бахато понашају.

Нема политичке странке која је имала власт на било ком нивоу, а да њени чланови нису помало крадуцкали. То је тешко доказати, јер су у законима остављене „рупе” кроз које се такве појаве провлаче, али чак и најбахатија власт се труди да крадуцкање сведе на разумну меру која неће угрозити функционисање читавог система. Механизми крадуцкања су различити, али најчешће се ради о томе да странке преко функционера постављених на државне функције користе свој политички утицај да би одређене компаније стекле предност било на јавном надметању било у оквиру онога за шта није предвиђена тржишна утакмица. Заузврат, такве компаније имају финансијске обавезе према странкама које су им омогућиле предност. Мало је успешних компанија које бар у некој фази свог пословања нису прошле кроз период „рекетирања” које је извођено на обострано задовољство.

Овом појавом су највише погођена такозвана транзициона друштва, али она није страна ни земљама са развијеним механизмима контроле. Тако је, на пример, у Немачкој, која се сматра уређеним и дисциплинованим друштвом, тим поводом оптужен бивши канцелар Кол. У европској комисији су, такође, забележени слични случајеви па не треба имати илузија да се та појава може искоренити. Чак и у Кини где с времена на време многи бивају осуђени на смрт, са корупцијом се не може изаћи на крај.

Међутим, за разлику од Европе и Кине где се те појаве сматрају срамним и неприхватљивим, у транзиционим друштвима корупција је постала нормално стање ствари, нешто што се подразумева. Отуда не чуди да се појединци чији је задатак да крадуцкају у корист странке отргну свакој контроли и положај почну да користе првенствено у своју корист. Размере таквог понашања могу, као у Бугарској, довести у питање кључне друштвене циљеве. С друге стране, у Србији таква пракса, која траје већ двадесет година, умало је коштала ДС силаска, у најмању руку, с градске власти јер су најжешће критике опозиције биле усмерене управо на необуздану корупцију.

Међутим, разлог због којег врхови партија не могу лако да се обрачунају са мангупима у сопственим редовима релативно је једноставан. Пацови који се крећу каналима корупције временом се толико угоје да им ти путеви постају уски. Ширећи обим корупције они истовремено шире мрежу својих контаката независно од налога партије сарађујући са свима и стварајући паралелан свет у коме партијска правила и припадност нису од пресудне важности. С једне стране, партије им дугују захвалност за средства која им доносе, а неретко у самој странци имају политичку заштиту, па су са те стране мирни. С друге стране, временом толико ојачају да им ни претња партије не представља проблем јер су обезбедили везе и контакте у другим странкама које им омогућују несметан наставак активности. Најзад, ни закон им не представља претњу, јер су санкције за такву врсту преступа често на нивоу новчаних казни.

Незаинтересовани за штету коју наносе читавом друштву која се у крајњој линији покрива, а заправо манифестује кроз стално повећање буџета за исти обим посла и узимање нових кредита, а уверени у своју недодирљивост, ови паразити не презају од јавног показивања своје моћи. Ако је разумљиво да власници и директори компанија граде „куле и градове” нико не може рећи да јавни функционер по било ком основу може стећи сличан иметак. Станови које купују као да играју „монопол”, летовања у вредности годишње плате, гардероба пред којом се стиде директори транснационалних компанија, јавно бахато понашање итд, уместо да их компромитују, постају симболи моћи и недодирљивости. Оних који у том пиру не желе да учествују се не плаше, већ их сматрају будалама.

Једино у чему греше је уверење да су невини све док се не докаже да нису. Држава ће морати да постави ствар другачије. „Господа” чији се иметак у току трајања функционерског мандата многоструко увећао морају бити крива све док се не докаже супротно. Ако не буде тако, то ће бити већа препрека за приступ ЕУ него проблем с Хагом. Хватање хашких оптуженика биће, међутим, дечија игра у односу на хватање ових ,,мирнодопских злочинаца”, али баш због тога тај посао мора започети што пре. Ако странке и држава не могу много, друштво и јавност могу. Уместо дивљења треба показати презир према том друштвеном талогу. Крадуцкања неће престати, али ће бар пљачка бити за неко време обуздана.

Доцент на Филозофском факултету у Београду