Жр­тва мо­ра од­мах да пријави силовање

Ако си­ло­ва­ње ни­је при­ја­вље­но на вре­ме, он­да ни­је мо­гу­ће из­вр­ши­ти ДНК ана­ли­зу би­о­ло­шких тра­го­ва, ре­кла је Та­ма­ра Ив­ко­вић, мо­ле­ку­лар­ни би­о­лог у Цен­тру за суд­ску ме­ди­ци­ну Кли­нич­ког цен­тра Вој­во­ди­не, ко­ја је го­во­ри­ла ју­че у Сом­бо­ру на струч­ном са­ве­то­ва­њу Фо­ру­ма су­ди­ја Ср­би­је.

– У те­лу жр­тве се­ме­на теч­ност про­па­да у на­ред­на 72 са­та. По­сле то­га не­ма свр­хе узи­ма­ти бри­се­ве, јер ва­ги­нал­на фло­ра ути­че на де­гра­да­ци­ју спер­ма­то­зо­и­да. Ако је жр­тва си­ло­ва­ња ли­ше­на жи­во­та, у те­лу се спер­ма­то­зо­и­ди за­др­жа­ва­ју пет до де­сет да­на на­кон си­ло­ва­ња – ка­за­ла је фо­ран­зи­чар­ка.

Њен са­вет жр­тва­ма је да од­мах при­ја­ве си­ло­ва­ње и да ни­ка­ко не ски­да­ју и не пе­ру гар­де­ро­бу у ко­јој су би­ле, ни­ти сво­је те­ло.

– Узи­ма­ју се сви бри­се­ви са раз­ли­чи­тих де­ло­ва те­ла жр­тве. Бит­но је да жр­тва не ме­ња до­њи веш и да се сва гар­де­ро­ба до­ста­ви на­ма на ана­ли­зу. До­га­ђа­ло нам се да про­пад­не нај­ва­жни­ји до­каз за ДНК ана­ли­зу, за­то што ле­кар ни­је са­чу­вао се­ме­ну теч­ност на пра­ви­лан на­чин – об­ја­сни­ла је Та­ма­ра Ив­ко­вић.

ДНК узо­рак је за фо­рен­зи­ча­ре ва­жан ма­те­ри­јал, ко­ји их во­ди до ДНК про­фи­ла осум­њи­че­них. Са узор­ци­ма по­чи­њу ис­тра­жи­ва­ња, а са про­фи­лом их за­вр­ша­ва­ју.

– Око 90 од­сто при­ку­пље­них дла­ка са ме­ста зло­чи­на ни­је упо­тре­бљи­во. Из дла­ке се мо­же утвр­ди­ти са­мо да ли по­ти­че од му­шке или жен­ске осо­бе. Узо­рак за ДНК ана­ли­зу мо­ра да са­др­жи ко­рен дла­ке и епи­тел­не ће­ли­је гла­ве – на­ве­ла је Ив­ко­ви­ће­ва.

Ка­да је реч о ве­ро­до­стој­но­сти до­ка­за, ко­ји ће из ла­бо­ра­то­ри­је до­ћи у кри­вич­ни по­сту­пак, на­по­ме­ну­ла је да увек по­сто­ји мо­гућ­ност кон­та­ми­на­ци­је тра­га.

– Ни­је­дан траг се не сме пи­па­ти го­лом ру­ком, већ увек са ру­ка­ви­ца­ма. По­је­ди­нач­ни тра­го­ви мо­ра­ју се узе­ти са по­је­ди­нач­ним шта­пи­ћи­ма. На­ма је ва­жно да се траг про­пи­сно осу­ши. Ако се не осу­ши, ве­ли­ка је ве­ро­ват­но­ћа да ће до­ћи до раз­во­ја ми­кро­ор­га­ни­за­ма. Сви узор­ци мо­ра­ју би­ти аде­кват­но обе­ле­же­ни, не сме­ју до­ла­зи­ти у кон­такт јед­ни са дру­ги­ма и не сме до­ћи до ме­ша­ња узо­ра­ка – ре­кла је Ив­ко­ви­ће­ва.

Ком­пле­тан рад у мо­ле­ку­лар­но-би­о­ло­шкој ла­бо­ра­то­ри­ји је рад у стро­го сте­рил­ним усло­ви­ма.

– Мо­гућ­ност кон­та­ми­на­ци­је нам је све­де­на на ми­ни­мум. Шти­ти­мо узор­ке ру­ка­ви­ца­ма, ма­ска­ма, ка­ља­ча­ма, ка­па­ма. Сви ко­ји ра­де са узор­ци­ма има­ју ура­ђе­не ДНК про­фи­ле. Ако по­сто­ји сум­ња да су кон­та­ми­ни­ра­ни, пр­во про­ве­ра­ва­мо да ли на њи­ма има на­ших тра­го­ва. Ка­да то ис­кљу­чи­мо, он­да гле­да­мо да ли су мо­жда узор­ци ме­ђу­соб­но кон­та­ми­ни­ра­ни. Ако ни то ни­је слу­чај, он­да је до­шло до кон­та­ми­на­ци­је узор­ка на ме­сту до­га­ђа­ја – об­ја­сни­ла је Та­ма­ра Ив­ко­вић.

Ан­дреј Бо­жи­нов­ски, аси­стент на Прав­ном фа­кул­те­ту у За­гре­бу, на­гла­сио је да до по­гре­шних пре­су­да не­ка­да до­ла­зи због не­до­стат­ка ДНК ана­ли­зе, а не­ка­да и због то­га што до­би­је­ни ре­зул­та­ти ове ана­ли­зе на­во­де на по­гре­шан за­кљу­чак.

– Прав­не кли­ни­ке на прав­ним фа­кул­те­ти­ма ба­ве се упра­во ана­ли­зом та­квих слу­ча­је­ва. ДНК ана­ли­за је од­лич­но оруж­је за осло­бо­ђе­ње не­ви­ног. У Аме­ри­ци је ве­о­ма по­пу­лар­на „ино­сент кул­ту­ра”. У европ­ским зе­мља­ма про­блем не­ви­но осу­ђе­них је та­бу те­ма. Су­ди­је у Евро­пи сма­тра­ју да се та­ко не­што до­га­ђа са­мо у Аме­ри­ци – ка­зао је Бо­жи­нов­ски.

Алек­сан­дра Пе­тро­вић