Шта је опозиција хтела да каже

У нашој јавности се ових дана дискутовало о захтеву једног дела (самопроглашене) проевропске опозиције који је упућен председнику Републике Србије, а у којем се тражи расписивање парламентарних и београдских избора. Суштина проблема је што су потписници предлога, представници парламентарних странака и (наводни) организатори протеста „Србија против насиља”, у допису, у првом и последњем пасусу, упућеном кабинету председника тражили расписивање, а не одржавање избора до краја ове године.

Међутим, у изјавама за медије подносиоци поднеска су се различито изјашњавали – поједини су истакли да су, заправо, тражили датум за одржавање избора, а други су пак остали верни тексту дописа, у коме је наведено расписивање избора.

Пажњу јавности је, поред поменутог нејасно (непрецизно) формулисаног захтева, привукла и изјава председника Србије да ће „узети у обзир и њихову неписменост и у складу са тим гледати да им изађе у сусрет”. Ако се анализира садржај текста поменутог захтева, навешћу као пример само последњи пасус у коме се понављају исте речи у реченицима, једној до друге. Синтагма „више пута”, којом почиње прва реченица последњег пасуса, понавља се и у наредној реченици. Прва реченица последњег пасуса се завршава речима „такав захтев”, да би већ следећа реченица почела исто. Реч „захтев” се понавља и у наставку, у трећој реченици, као да не постоји ниједан синоним у богатом речнику српског језика. Даље се тражи да „одговор добијемо што пре”, уместо да се користи званична формулација : „у што краћем року”.

Да је требало да буду консултовани правници, или барем писмене и стручне особе, указује и синтагма „готово свих из опозиције у парламенту”, која је могла бити замењена неким примеренијим образложењем. Такође, ако обратимо пажњу на сам наслов захтева, подносиоци су у њему навели као предмет „расписивање парламентарних и београдских избора”. Оваква формулација је разумљива у колоквијалном говору, али у службеној комуникацији ипак треба јасно и прецизно формулисати захтев, јер је, заправо, реч о „изборима за народне посланике у Народној скупштини Републике Србије”, односно о „изборима за одборнике у Скупштини града Београда”, те је то требало да стоји, како у наслову, тако и у предмету захтева. Да је део опозиције јасно и прецизно формулисао своје захтеве, сигурна сам да се данас не би дискутовало „шта је писац хтео да каже”, односно шта је, заправо, тражено од председника државе. Ако се све ово узме у обзир, захтев је, заиста конфузно и лаички написан.

Осим тога, допис није написан на писму које је у официјелној употреби у нашој земљи. У складу са одредбама Закона о службеној употреби језика и писама (члан 10), у званичној комуникацији, када се текст исписује и латиничким писмом, текст се на латиници исписује после текста на ћириличком писму, испод или десно од њега. С обзиром на то да је текст дописа на латиници, то нам говори да поменути захтев није у складу са законом. Јер није у питању приватна преписка, већ се део представника опозиције обраћа државној институцији. Замислите да се, на пример, у суседној Хрватској представници опозиције обрате председнику државе захтевом на ћириличком писму ‒ какав би то скандал тамо изазвало!

И на крају, поставља се питање: Коме су заправо потписници захтева требало да се обрате? Према Уставу (члан 109), председник републике може, на образложени предлог владе, да распусти Народну скупштину и распише изборе за народне посланике. У случају расписивања избора за одборнике Скупштине града Београда то чини председник Народне скупштине. Формално правно гледано, подносиоци захтева је требало да се ипак обрате Влади Републике Србије, осим ако њихова идеја није била да се пошаље још једна порука. И на крају, у потпису текста, нису се удостојили ни да наведу своја имена и функције, већ су ставили иницијале или су пак њихови потписи нечитки. Све ово указује на то да поједини опозициони представници не знају ни шта хоће, ни када, ни како то да остваре.

Специјалиста политиколог за међународне послове