Парадокс историје у Јерменији

Увек исто. У Републици Арцах су после шест месеци блокаде ове непризнате, сиромашне државе, азербејџанске снаге препознале некакве терористичке активности. Одговориле су ракетама, гранатама, пресецањем коридора који је за малену јерменску државу представљао сламку спаса. Претходно су азербејџанске снаге заузеле делове територије међународно признате Републике Јерменије. Нико се у свету није побунио. Уосталом, тврдили су, Јерменија је пре три деценије извршила агресију на Азербејџан и заузела, не само Нагорно-Карабах него и околне стратешки важне територије, прогнавши стотине хиљада Азера. На власти у Јеревану је уосталом Никол Пашињан, јерменски политички франкенштајн, састављен мало од Горана Свилановића, а мало од Срђана Миливојевића. Он се заветовао на оданост САД и ЕУ, код њих је потражио подршку, али за себе.
Три деценије изолације и борбе учинили су да на челу Јерменије дуго буду људи чија политика мало подсећа на проповеди Драгослава Бокана, а више на праксу наших „косовских девојки” – Ракића, Веселиновића и Радоичића. Додајмо томе неспремност Руске Федерације да помогне јерменску државу. Постојала је само руска потреба да се споразумеју са сопственим клијентима на њеној власти. Деценије привредног опадања, унутрашњих сукоба, сиротовања са 300 евра просечне зараде и погрешних политичких процена, довели су Јермене до највеће катастрофе после пропасти њихове Прве републике 1920. године. Арцах, некадашњи Нагорно-Карабах, ломљен је годинама уз помоћ САД које имају интерес да одрже Азербејџан као свог експонента у борби са Ираном; Турске која у Азербејџану остварује своју политику светурског и панисламског завојевања – па би се преко Јерменије спојила са туранским народима који живе на земљама што се простору до тундри Сибира и Кинеског зида – као и Израела, који од Азербејџана повољно добија нафту, па је заузврат наоружао Азербејџан толико да се одбрана Арцаха и Јерменије показала као немогућа. Парадокс историје и велика, а једног дана ће се свакако показати и кобна, грешка Израела је што је из разлога потпуно приземног и прагматичног помогао да један народ који је у 20. веку поделио судбину европских Јевреја и преживео геноцид, данас буде поробљен и прогнан. Азери су страдали у Арцаху 1991. и 1992, али је чињеница да је то древна јерменска земља коју су муслимани систематски колонизовали и оспоравали хришћанима сâм опстанак, као и да је Арцах Азербејџану прикључио велики демократа и заговорник поштених граница по имену Јосиф Висарионович Стаљин.
Баш као што је Други светски рат почео тврдњама нацистичке Немачке да су Пољаци напали радио-станицу у Глајвицу, тако су и уочи операције „Бљесак” хрватски специјалци убили српског возача на бензинској станици уз ауто-пут, а онда се много наљутили када је неко пуцао на аутомобиле који су тим правцем пролазили. Ако је било са Маркалама, Тузланском капијом, тих елемената има и код Сребренице. Уосталом, зар је могуће да су само Срби водили операције под „лажним заставама” како без подозрења верују на Западу? Једнако су код Бањске Срби ишли у тероризам у униформама, са сто десет возила – ваљда се надајући да ће победити НАТО сателите, дронове и хиљаде авиона, а све у складу са видовитим пророчанствима британске посланице Алише Кернс. Данас наши „партнери” Албанија и Хрватска, после шездесет оружаних напада косовских Шиптара на Србе, мртвих глава и рањене деце, траже да након четворице убијених Срба и једног Албанца Србија буде стављена под санкције.
Где нас то води?
Данас је јасно да су САД и ЕУ неспособни да се држе међународних споразума, ако Силама Осовине нису слични по идеологији и војној пракси, по том односу према задатој речи и потписаном споразуму постају практично истоветни.
Нас после изнуђеног признања албанске „репубљик Косова”, које следи, зато што већ годинама проговарамо само око смоквиног листа „заједнице српских општина”, чека исти процес са укидањем Републике Српске, па распуштањем СПЦ у државама изван Србије, Ердутским споразумом у Хрватској, коначно са статусом Војводине, Санџака и источне Србије. Нема краја, јер САД и савезници живе од тога. То су једине победе које још могу да извојевају. Јерменским народом и земљом платили су све угроженији престиж на Блиском истоку, нама сада хране пре свега своју политичку сујету, културолошки садизам и идеолошки екстремизам. Слабији су него раније, али какви смо ми данас?
Да, и ми смо криви за оно што се догодило Арцаху и Јерменији. Нису се ни они 1992. солидарисали са нама, па не могу да очекују да од нас добију много више од сажаљења. Ипак, председник Републике Српске честитао је недемократском председнику Азербејџана Илхаму Алијеву „успех” у Карабаху. Један председник Србије омогућио је пре више од деценије да за некакав бедни новац Алијев старији, један обичан диктатор, добије споменик усред Београда. Азербејџан је свих ових година вредно радио, богатио се, наоружавао, стицао пријатеље. У девет држава, од којих су осам православне, подигао је споменике Хајдару Алијеву. Коштало је, али се исплатило.
Зашто смо ми за то време уместо рационалне и делатне политике, на Косову и Метохији подржавали најгоре? Зашто смо гајили политичаре који се бахате уместо да раде, краду уместо да се жртвују, владају уместо да служе? Ми нажалост немамо снагу и виталност да се агресији одупремо као неки народи Африке, Азије или Јужне Америке. Можемо, међутим, да не пристанемо. Да се одупиремо речју, гестом, културом, економијом, политички, пасивно – непристајањем. Наша грађанка, која је једном љубитељу терориста, док се слободно шетао Кнез Михаиловом улицом, рекла ко је и шта је, дала нам је образац деловања – према домаћим и страним неосуђеним џелатима српског народа.
Напредни клуб
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


