И Европа уме да ради лоше

Аутопут Београд - Ниш, 11. октобар. Путујем на Косово и Метохију да бих видео у каквом су стању неки споменици културе нашег православља, уништени током помаме албанских сепаратиста 17. марта 2004. године. У мислима покушавам да дочарам слике које ћу видети.
Мердаре. Административни прелаз из једног у други део Србије. Није ми јасно ко је смислио назив "административни прелаз". Испред нас је колона возила, већином с таблицама Словеније и Хрватске. Откуд толико возила из те две републике, питам возача. Па, тим возилима једноставно пролазе кроз целу Србију, добих одговор. А с којим таблицама возе Албанци кад иду изван Косова и Метохије, питам. Добијају пробне таблице.

Грачаница. Монаси нам желе добродошлицу. Упознајем владику Артемија с којим треба да наставим пут. Сви су у журби јер треба обићи доста тога, а то ваља урадити за видела. С нама ће кренути и два возила Унмика. Добро је, размишљам, мора да је то само непотребна представа јер су ме, посредством медија, светска заједница и ЕУ убедиле да постоје сви услови за безбедан живот.

Колона возила креће. Путујемо великом брзином, у два џипа, који ротационим светлима и сиренама крче пут кроз урбани, саобраћајни и људски хаос. Нигде се не успорава нити зауставља док се не дође до одређене локације. Почињем да схватам да та јурњава има смисла јер не би требало да се стаје како би се спречио неки инцидент.

Призрен. Долазимо до цркве Св. Ђорђа и парохијског дома. Тачније речено, до остатака од објеката који су то некад били. Излазимо из кола. Војници држе машинке "на готовс", леђима окренути владици да би га штитили. Коначно, сад ми је јасно. Они су заиста физичка заштита српском владици. Кад владика мора да буде окружен четом војника, шта би било да сам се ја сам ту затекао, пролете ми кроз главу. Да бих сачувао свој мир, посветих се обиласку објеката који се обнављају под окриљем Европске агенције за реконструкцију. На табли градилишта пише да је то "Рехабилитација заједничког европског културног наслеђа". То пише и на свим осталим објектима које сам касније обишао. Ни речи о томе да је то споменик Српске православне цркве, историјско наслеђе народа који је прогнан са ових простора у време стварања "заједнице европских народа". У цркву не можемо да уђемо. На бочним вратима је брава од савијеног арматурног челика, али нико нема кључ, а главна врата и немају браву већ су направљена као фиксна преграда. И поред чекања и поновног враћања, нисмо добили кључ. Мала црква, Св. Ђорђе Руновић, откопана је до дна темеља тако да свака киша подрива основе цркве. Парохијски дом се ради тако да није извршена никаква санација конструкције већ се подижу зидови и подови преко изгорелих таваница. Добро је, сад видим да и Европа уме да ради и лоше.

Манастир Светих Архангела код Призрена. Прво пролазимо кроз војну базу. Ту су Немци, рекоше ми. Овај манастир је такође тешко страдао те злокобне 2004. Монаси су сами изградили скроман конак и у њему нас угостили. Ручали смо у тишини јер места радовању нема. Лица монаха су смирена, нема страха, нема срџбе. Ти људи су заиста предани Богу и напору да обнове оно што је вековима била једна од колевки нашег колективног памћења. Овај ручак памтићу дуго јер сам схватио да је био спремљен са искреном љубављу.

Напуштамо манастир Светих Архангела, утонуо у литице на чијим врховима магла као да наслућује даљу патњу и бол. Надам се да ћу имати прилике да поново сретнем те дивне људе који су последња нада и одбрана српских светиња.

Колона наставља суновратну вожњу и долазимо до Ђаковице. Заустављамо се у центру града на једном платоу поред којег је парк. Шта то треба да прегледам од објеката кад не видим ништа? Одговор је био као шамар - ова заравњена површина је остатак цркве Св. Тројице. Добро, рекох, сликаћу траву кад већ нема цркве, али испод фотографије ипак ће писати име цркве. Док смо разгледали локацију, неколико мештана је почело нешто да виче на албанском. Пошто нисмо разумели, ипак су били тако љубазни да нам вичу на српском да је ово Албанија, при чему нам показаше оно што се рукама свуда у свету разуме, а врло је непристојно. Ти људи вероватно још нису схватили да су на вратима Европе. Како је ситуација била мало напета, војници су се распоредили око нас и подигли машинке у претећи положај. У том тренутку био сам врло изненађен јер сам приметио страх у очима младих плаћених војника који чувају нешто што није њихово.

Манастир Девич. Пробијајући се путем који може да савлада само теренско возило, дођосмо до капије француске војне базе која обезбеђује манастир. За пролаз до манастира чекали смо дуго јер су војници контролисали кола у којима је био владика. Ни мало поштовања, а доста осорног понашања. Паде ми на памет текст који пише на споменику Француској на Калемегдану.

У манастиру су монахиње. У марту 2004. напустиле су га уз помоћ Кфора. Како ће бити ако се понови 2004.? Монахиње не могу да обрађују манастирски посед (метох), а ни да иду саме до града. Доносе им основне потрепштине.

Вучитрн. Црква Св. Илије са Салом за народ и гробљем представља једну урбану целину. Црква је тако санирана да камене плоче падају с крова и видне су напрслине у спојницама камених блокова. Што се тиче Сале за народ и гробља, ништа није учињено. Краве пасу у Сали за народ, а гробље се распознаје само по обореним и поломљеним надгробним плочама зараслим у траву.

Пада мрак и ваља поћи натраг у Грачаницу. Кратак предах, поздрављање са владиком Артемијем и монасима, полазак за Мердаре.

Аутопут Ниш - Београд. Кола јуре ка Београду. Зурим у таму и размишљам о протеклом дану, монасима и монахињама, о Европи која "обнавља заједничко наслеђе", о људима који нису имали прилике да виде ово што сам видео а теоретишу о томе како треба решити питање Косова. Да ли немају могућности да схвате шта се стварно дешава, или неће да схвате, али увиђам да мали број људи зна да "заједничке Европе" овде неће бити. Или бар не веома дуго.

Ипак, и поред свега, сигуран сам да ће косовски божури и даље бити у нашим срцима.