Од „домца” до успешног спортисте и студента

Томислава Вукомановића, сада стасалог двадесетдвогодишњег младића из Бањалуке, родитељи су напустили када је имао само три месеца. Од тада живи у Дому за незбринуту децу „Раде Врањешевић”. Иако зна ко су му родитељи, није у контакту са њима. Ипак, како каже, много их поштује јер су му подарили живот.

За „Политику” каже да се емотивно и животно везао за људе који су свакодневно уз њега и са којима гаји присан, породични и пријатељски живот. Захваљујући њима, никада није поклекао пред изазовима које је живот једног „домца” стављао пред њега. Кренуо је у правом смеру, смеру спорта и образовања. Професионално се бави боксом и уписује четврту годину Факултета физичког васпитања и спорта у Бањалуци, на којем има статус врхунског спортисте.

Планира, како каже, да након одбране дипломског рада положи разлику испита, како би добио и звање дипломираног спортског менаџера. Боравак у Италији, у коју је отишао преко једне од организација које пружају подршку деци без родитеља, искористио је да научи италијански језик. Осим овог, говори и енглески који је научио током школовања.

Овај скромни младић каже да спорт воли од када зна за себе, нарочито оне борилачке.

„У почетку нисам био потпуно сигуран да желим да се бавим боксом. Прве успехе сам остварио у кик-боксу. У салу Клуба „Свети Герогије” у Бањалуци први пут сам ушао да бих гледао како други тренирају. Оно што ме је привукло била је готово породична атмосфера која је владала међу члановима клуба. Посебно ми је у очи упала и привукла ме дисциплина која се осећала у сваком педљу сале. Када се тренер појавио, завладала је нека посебна тишина и поштовање. То ми се јако допало. Одмах ми је било јасно да без такве дисциплине нема озбиљног тренинга, нити озбиљних резултата. Да нисам осетио „то нешто”, не бих ни почео да се бавим спортом. У нашем клубу функционишемо као једна породица и то је оно што ме је посебно привукло и задржало овде – присећа се својих почетака Вукомановић.

За тренера Душка Зорића каже да му је много више од спортског учитеља. Назива га оцем и старатељем. Веза коју има са њим, признаје, важна му је, најпре, као човеку, а онда као и спортисти. Да нема њега, односно таквог односа према њему, каже, спортских и успеха на факултету не би било.

„Имам осећај да је он у мени иницирао и пробудио јачу мотивацију од оне коју сам имао и проширио видике, како у спорту тако и када су друге обавезе у питању. Некада имам утисак да без њега не би било ни мојих успеха”, искрен је млади Бањалучанин.

Имао је прилику да се опроба и у другим спортовима, али га ниједан није задржао јер у њима, како каже, није било такве блискости са тренером, узајамне бриге и подршке.

„Овде сам све то пронашао. Ми који тренирамо, односимо се једни према другима као да смо браћа. Са девојкама са којима тренирамо имамо братско-сестрински однос. Наш тренер уме, некада, онако родитељски, да загалами на нас. Сви то прихватамо као нешто природно и очекивано с обзиром на то да сви желимо да постигнемо што боље резултате”, прича Вукомановић.

На питање како изгледа један његов дан, овај врхунски спортиста као из топа одговара:

„Сваки дан имам по два тренинга. Јутарњи подразумева  кардио вежбе и вежбе снаге, док је вечерњи тренинг усмерен на боксерску технику. Укупно, између седам и осам сати дневно посвећујем тренинзима на које одлазим и са њих се враћам бициклом. Укупно на бицикли пређем 15 километара. Декан нашег факултета ми је доделио статус врхунског спортисте што ми омогућава да изостанем са половине наставе, али то до сада нисам користио. Сматрам да је све што се ради на факултету за мене веома драгоцено.”

Оно мало слободног времена које има воли да проводи са другарима са факултета. Посебну захвалност, како каже, дугује запосленима у дому у којем живи.

„Цела се управа бринула за мене, због честих и напорних тренинга. Страховали су за моје здравље, да се не повредим. Бескрајно сам им захвалан на томе јер сам видео да је та брига искрена и да им је стало до мене и моју добробит”, закључује овај успешан млади човек.

Успеси о којима није могло да се говори

Душко Зорић, тренер бокса у Клубу „Свети Георгије”, каже да Томиславу Вукомановићу, због чињенице да је штићеник дома, много тога није доступно.

„Томислављев одлазак на такмичења захтевао је посебне дозволе, писање захтева. Све то одрадите, дете оде на такмичење, освоји медаљу и онда, он једини не сме, попут све друге деце, да се фотографише. За мене је то била дискриминација, упркос законској регулативи која на тај начин штити дете. Срећа је што сам ја као контакт особа за комуникацију са домом, имао заиста сјајну сарадњу са целокупном управом и свим особљем. Сви ти људи су, заиста, стручни, прави професионалци, потпуно посвећени деци и њиховој добробити”, каже Зорић.

Тренерова жеља је да Томислав до 30. године оствари успех у професионалном боксу, да се финансијски и стамбено обезбеди, да добије посао у настави и да због своје посвећености и према спорту и према образовању буде поштован у свом граду.