Крвљу натопљене обале три религије

Највећи град у појасу Газе, по коме је ова територија и добила име, нестаје у бомбардовању које подсећа на снимке документарних емисија о Другом светском рату. Истовремено, протести и незадовољство арапске дијаспоре и становништва у муслиманским земљама врше притисак на оне владе које су спровеле нормализацију односа са Израелом, тј. признале га као државу или су биле намерене да то учине. Руководства Ирана, Ирака, па и Хезболаха, пружају за сада махом вербалну подршку Хамасу и палестинским Арапима. Француска је прибегла забрани пропалестинских скупова правдајући то изливима мржње против Јевреја који се могу на њима чути.

Када се операција израелске војске „Ливено олово” 2009. изливала на појас Газе, територију величине некада поноса наше млекарске индустрије, Пољопривредног комбината Београд, и друга под називом „Заштитна ивица” ударала у исту територију 2014, након серије провокација и ракетирања Израела од стране палестинских организација, дипломате су пословично позивале на уздржаност и преговоре. Израел је пак наплаћивао десетоструку и двадесетоструку цену за смрт својих војника и малог броја цивила. Овога пута, после низа провокација и повода, „Ал Аксина поплава” се излила на јеврејска села и вароши око Газе, палестинске територије недефинисаног статуса. Донела је смрт за око 1.300 махом јеврејских цивила и странаца на рејв журки која се држала на само 500 метара од највећег светског затвора на отвореном – појаса Газе. Западни свет је суштински подржао осветничку акцију која се у пракси своди на чишћење северног дела малене територије, тј. исељавање више од пола милиона људи уз цивилне жртве чији број свакодневно расте.

Израел је Арапима на тој територији ускратио не само струју без које се и може живети, осим уколико нисте у болници на апаратима, него и воду. Без воде, чије залихе могу потрајати још неколико дана, уколико се нешто не промени, више од два милиона људи је осуђено на смрт, мада се та перспектива некако још не налази у медијима. У осветничком заносу, Израел је ускратио воду и струју и палестинским затвореницима у Израелу, очигледно на тај начин захтевајући ослобађање више од стотине киднапованих израелских држављана који су затворени и сакривени по подземним тунелима.

Локални војни сукоб Израела и Хамаса медијски је засенио велики класични рат на истоку Европе и вратио Блиски исток у средиште пажње. Напад Исламског покрета отпора, што је пуни назив Хамаса, палестинске исламистичке организације из појаса Газе коришћењем јефтине технике, најкрвавији је за јеврејску државу још од првог арапско-израелског рата из 1948/49. године. Од почетка 1993, тј. године у којој је постигнут први мировних споразум између Израела и палестинских Арапа, које је тада предводио Јасер Арафат, страдало је до 6. октобра ове године, према подацима Јеврејске виртуелне библиотеке и Канцеларије УН за координацију хуманитарних питања (ОЦХА), укупно 1.673 војника и полицајца и цивила у нападима палестинских терористичких и милитантних организација. Та бројка нам говори о шоку израелске и шире јеврејске јавности због размера онога што је починио Хамас на југу Израела. Свакако, жртве на арапској страни су увек далеко веће.

Ко је и зашто започео питања су која се често поставе приликом избијања криза, а садашња је само најновија епизода на вишедеценијском блискоисточном жаришту.

Јевреји су расељени из Свете земље након две побуне против римских власти у првом и другом веку после Христа. Жеља за повратком се преносила генерацијама и занимљиво је да Нахум Соколов (1859–1936), предводник Светског ционистичког конгреса пре Хаима Вајцмана, 1919. у књизи о историји ционизма почиње са 1600. годином. Ционизам је покрет секуларних Јевреја настао у 19. веку на масонским и национално-демократским идејама тада популарним широм Европе, које су подразумевале и стварање националних држава. Сам назив је дао бечки Јеврејин Натан Бирнбаум (1864–1937) по Сиону, брду у Јерусалиму, које се узима и као други назив за поменути град.

Тај покрет је у почетку био секуларан, да би у другој половини 20. века почео да расте значај религијске димензије. Данас су религиозни ционисти окосница израелске војске, они чине већину израелских колониста на окупираним територијама и подржавају партију Ликуд Бенјамина Нетанјахуа, као и мање партије које су некад у коалицији, а некад и не, са десничарским Ликудом.

Занимљиво је да међу протестантима још од времена краљеубице Оливера Кромвела (1599–1658) постоји значајна струја која се залагала за стварање јеврејске државе. Тада је његов пријатељ Џејмс Харингтон написао роман утопију „Комонвелт Океана” (1656), где се заложио за насељавање Јевреја у Ирску. Њихови каснији изданци ће бити данашње америчке протестантске организације које подржавају Израел и ционистички покрет.

Раст утицаја јеврејских организација у Великој Британији и САД, посебно породице Ротшилд и породично повезаних тајкуна, допринео је подршци политичара у ове две земље за насељавање Јевреја у Светој земљи (којом су од 16. века управљалe Османлије) и касније стварање њихове државе. Тако, на пример, Лорд Палмерстон, тада британски министар спољних послова 11. августа 1840. пише изасланику у Цариграду, лорду Понсонбију, да тражи од новог султана дозволу за насељавање јеврејског становништва.

Насељавање се спроводило на земљишту које су куповали британски и амерички богаташи јеврејског порекла, а највише породица Ротшилд. По заузећу Јерусалима у децембру 1917, у току Првог светског рата, Британија је узела управу над Палестином. За првог управитеља поставила је шефа либералне странке, убеђеног ционисту јеврејског порекла Херберта Луиса Самјуела (1920–1925). Проблем је био што је Британија током Првог светског рата обећала Арапима на Арабијском полуострву стварање велике арапске државе која би обухватила и Јерусалим, трећи свети град за муслимане. Јерусалим, пупак света, духовно је средиште и јудаизма и свето место за хришћане, јер је то град у коме је распет и васкрсао Исус Христос. У њему је и низ других светиња, као и широм Свете земље.

Арапи, већински муслимани, с мањим делом православних, Копта, Јермена, унијата и католика, чинили су апсолутну већину становништва.

Сукоби с јеврејским насељеницима почињу у значајној мери од 1929. године, када је успостављена Јеврејска агенција, као локална самоуправа која је сарађивала с британским властима. Арапи ће подићи и велику побуну 1936. године, која је трајала три године и која ће довести до одлуке Британаца да значајно смање број Јевреја којима се на годишњем нивоу дозвољава насељавање у Палестини. Тада сазрева одлука појединих јеврејских ционистичких организација о терористичком деловању против британске управе. Сукоби Арапа и Јевреја се обнављају након Другог светског рата, посебно након Резолуције 181 Генералне скупштине УН, новембра 1947, коју подржавају и САД и СССР. Тада у Палестину пристижу на стотине арапских добровољаца (до марта 1948. било их је до 5.000) да се у бројним међусобно некоординисаним јединицама боре против оснивања јеврејске државе. Арапски добровољци су формално признавали духовно покровитељство пронацистичког муфтије Амина Хусеинија.

Јеврејски добровољци такође су се сливали у Палестину. Јединице Хагане, претече израелске армије, кренуле су 1. априла 1948. у акцију ослобађања (у јеврејском сагледавању) која је подразумевала и уништење бројних арапских насеља из којих би се пружао отпор јеврејским снагама. Поред Хагане ту су и мање терористичке организације Иргун и Штернова банда. Мобилизација и набавка оружја се спроводе широм Европе (и света). Чувено чехословачко оружје се извози (сигурно не без знања КГБ-а, али и других служби) и за Арапе и за Јевреје преко Југославије, Италије и Албаније. Дакле, у моменту проглашења Израела у ноћи између 14. и 15. маја 1948. рат је већ био у току, само тог трена постаје међународни, јер регуларне војске низа арапских држава улазе на територију до јуче британског мандата Палестине и почињу рат против оснивања јеврејске државе.

У низу ратова које је Израел водио против арапских држава, локално арапско становништво, великим делом избегло с територије коју је Израел стекао прво 1948/49. у појас Газе и на Западну обалу, али и у суседне арапске државе, Јордан, Сирију и Либан, није се помирило са овом ситуацијом. Њихове главне организације с наоружаним јединицама су Фатах, који је основао Јасер Арафат. Данас је предводи председник Палестине Махмуд Абас, који без избора влада уз подршку Јордана, ЕУ и сарадњу САД у арапским градовима на територији која се назива Западна обала. Ово подручје је представљало део Палестине који је Јордан заузео у рату 1948/49. и који је држао до Шестодневног рата из 1967, када је израелска војска ушла у стари град Јерусалим. Хамас, можда тренутно и најагресивнија организација међу локалним арапским становништвом, основан је 1987. у појасу Газе, као чедо Муслиманске браће, као и мањи Палестински исламски џихад и низ других организација.

Откако су под покровитељством САД 1992. започели први (тада тајни) преговори Палестинаца и Израелаца, појачало се и насељавање јеврејских породица на тлу Западне обале. Сукоби између Јевреја и Арапа на окупираним територијама, збирном називу за појас Газе и Западну обалу, интензивирани су од почетка 21. века. Јевреји, будући наоружани, рачунајући на подршку израелске војске често уништавају Палестинцима усеве, пољопривредна добра, а Израел постепено расељава Арапе из јерусалимских квартова. Број инцидената који су проузроковали израелски колонисти на Западној обали у првих осам месеци ове године био је три дневно, по подацима УН. Осим тога, до почетка актуелне операције убијено је 227 Арапа, док је на израелској страни било 29 погинулих.

Истовремено, оно што највише раздражује муслиманску јавност и изван Свете земље јесу насилни уласци махом религиозних циониста на плато Храмовне горе, на коме се налазе џамије Ал Акса и Златна купола, које су за муслимане најсветије место Јерусалима. Проблем је што је на истој локацији био јеврејски храм, који ће се по јудаејским учењима обновити управо на том месту. Да би се храм обновио, они морају да сруше џамију, а такву политику заговарају екстремне организације које су недавно ушле и у владу Израела. Управо је последњи у низу упада религиозних циониста уз обезбеђење израелске полиције на Храмовну гору 5. октобра био изговор Хамасу за очајничку осветничку акцију чије горке плодове су осетиле бројне израелске породице.

Виши научни сарадник Института за међународну политику и привреду