Љубав вредна живота

ЕКСКЛУЗИВНО
Оперска дива Драгана Југовић дел Монако, српска уметница коју публика широм света дочекује громогласним аплаузима а за коју музички критичари увек имају само речи хвале, ових дана у ужурбаним је припремама за премијеру Маснеове опере „Вертер”, која је заказана за 9. октобар. Својим гласовним способностима, глумачким умећем, али и личном харизмом, настојаће софистицираној и музички истанчаној београдској публици што верније да дочара лик главне јунакиње Шарлоте. Потресну причу о неоствареној љубави редитељски потписује српски министар културе Небојша Брадић, а биће то и званично прва оперска премијера у сезони. Ова опера, која се сматра једном од најаутентичнијих драмских прича о мушко-женским односима, последњи пут је изведена у Београду пре скоро 40 година тако да ће, према оценама познавалаца, бити право освежење актуелног оперског репертоара.

– Окосницу приче представља неостварена љубав младог Вертера, кога тумачи Дејан Максимовић, према Шарлоти, која из грађанских обзира бива обећана другом човеку. И Шарлота и Вертер, који су носиоци музичке драме, доживљавају различита емотивна стања: љубав на први поглед, разочараност јер се Шарлота удаје за другог да би испунила завет који је дала мајци на самрти, до потпуног очаја јер Вертер одлучује да себи одузме живот. У његовом самртном ропцу Шарлота му открива колико га воли и узвраћа му први и једини пољубац. Ова прича чини се посебно занимљивом из данашњег аспекта, из кога би вероватно изгледала превазиђена – прича Драгана Југовић дел Монако и додаје да нас таква прича ипак подсећа на романтику, на време када су један пољубац, једна изговорена реч или загрљај умели да створе тако дубок и страствен љубавни однос чије су последице могле бити чак и смртоносне. У време када више нема табуа и када је све дозвољено и телесно, ова прича враћа нас у нека лепа, давна времена. Режисер Небојша Брадић је издвојио пуно времена за све нас, пробе су биле веома интензивне и почеле су 25. августа, када је већина уметника била још на годишњем одмору. Сви смо се веома посветили овом делу – наглашава Драгана Југовић дел Монако.

После низа успешно остварених улога,шта Вас покреће да ову представу уметнички изнесете на најбољи могући начин?

Немам неостварених професионалних жеља. Сада је мотив да се ова опера изведе на другачији начин. Када се ствара уметничко дело никада се не зна какав ће бити његов крајњи резултат, да ли ће и какав ће имати пријем код публике. Дело је интимног садржаја и није реч о спектаклу, као што је то била „Аида”. Због тога ће његов успех у великој мери зависити од снаге наших ликова, колико будемо успели да публику увучемо у нашу причу.

Када сте споменули „Аиду”, Ви сте и ту глумили лик главне јунакиње Амнерис и исто је реч о трагичној љубави и трагању двеју душа кроз векове. Може ли се говорити о некој врсти сличности између ове две приче?

Конкретно не, али оно што је карактеристично за сваку мелодраму, а већина опера то јесте, увек је реч о неоствареним љубавима. Због тога се и стиче утисак да је много више несрећних него срећних љубави. „Аиду” је до сада видело 12.000 људи и поново ће бити на репертоару „Сава” центра од новембра.

Премијера „Вертера” поклапасе са још једним Вама значајним датумом. Тог дана заједно са публиком на сцени ћете прославити рођендан.

Тако се просто десило, ја нисам на то могла да утичем, али је свакако занимљив начин да се рођендан проведе на сцени. Верујем да ћемо сви имати разлог да славимо. Желим да ова премијера буде велики успех Народног позоришта у коме сам већ 10 година и уколико ја том успеху могу да допринесем, пресрећна сам.

Да ли сматрате да је за жену најкреативније стање када је заљубљена?

Не слажем се са таквим оценама. Ја се професионално бавим овим послом и у стању сам да раздвојим пословно од приватног. Мада уколико имате у сали неке очи које су ту само због Вас, утолико боље, али није неопходно. Позориште је страст и магија која нам омогућава да живимо паралелне животе. Сви ми који имамо ту прилику повлашћени смо и у одређеним тренуцима се осећамо као божанска бића. И после 20 година рада, позориште је за мене нека врста храма који ме испуњава и чини бољом, јачом, даје ми нешто што многима није доступно и због тога се осећам изабраном, а то умем и да ценим.

Одскора сте прихватили и још једну значајну улогу, овога пута као професор на Мегатренд универзитету на коме ћете своје богато професионално искуство преносити студентима. Какву врсту предавања могу да очекују од Вас?

Радује ме да ћу оно што сам и сама имала прилику да научим сада моћи да пренесем својим студентима. Мислим да Србија има дивне младе људе и желела бих да они који су отишли нађу снаге и разлога да се врате. Мислим да ми који смо успели у свом послу имамо одговорност да пренесемо своје знање и искуство. Ја ћу покушати, као професор на Факултету за културу и медије, да им унесем нова размишљања о естетици музике, да им приближим не само оперску уметност већ и друге врсте квалитетне музике и да тако утичем на њихов музички и културолошки укус. То, признаћете, у околностима у којима су стасавали није нимало лако. Много шта је пропуштено, али не смемо дизати руке и предавати се. Увек вреди покушати. Наравно, преузимање ових задужења не значи да напуштам позориште већ да настојим да спојим обе мени драге улоге.

Када бисте почињали каријеру, да ли бисте нешто променили?

Имам утисак да ја у свом животу нисам нешто посебно бирала већ да сам била довољно отворена и осетљива да препознам знакове поред мог пута и мислим да сам их добро пратила. Можда није популарно да се каже, али ја сам једна изузетно задовољна жена и волела бих да тако потраје.