Жена мог пријатеља

Жена мог пријатеља пуни ми главу.

Каже ми, тако, ето, да је у Титовом самоуправном социјализму било све мед и млеко. Па поче да ми набраја. Бесплатно школовање. Здравствена заштита. Бесплатно летовање у згради коју би фирма купила за своје раднике, негде на јадранској обали. Кирија за друштвени стан „права садака” у поређењу са данашњим условима. Нема те силе која је могла да те избаци на улицу и да останеш без посла. Синдикат је на твојој страни. Директору ниси опсовао мајку на радном месту. А и да јеси, не може ти нико ништа. Јаки синдикат је на твојој страни. Чак, ето, ни Митар Мирић не може ти ништа.

И све тако, благо мени, до пензије.

Могу ли сад ових шест државица са властитим амбасадама расутим по целом свету, да нађу неки свој интерес и уједине се, сад, у конфедерацију? Две су у ЕУ, Словенија и Хрватска. А осталих четири су у чекаоници, као код зубара. Да ли би била могућа таква конфедерација на нашем брдовитом Балкану? Свака република има свој главни град. Да ли би се главни град ове конфедерације звао Југославија, као у Бразилу, Бразилија?

Девизе након туристичке сезоне на хрватској обали Јадрана иду у Загреб. Са црногорског дела обале, у касу у Подгорици. Неум у БиХ је малецки да би причали о девизама. Како би то ишло кад би се разбарушени и пргави Балканци нашли поново заједно, овог пута у конфедерацији?

Да ли би славна Џајићева Црвена звезда поново играла против загребачких плавих, Динама, и сарајевског Жељезничара, а не као до сада таворећи у српској Супер лиги и играјући против све опаснијег Чукаричког?

Жена мог пријатеља све зна. Нема ништа да не зна. Вели ми, да би балканска конфедерација гарантовано штимала. Чак и у економском погледу. Али под условом да ниједна од држава те конфедерације ни случајно другима не изиграва шефа, нити да покуша да доминира. У том случају, каже, ништа не би ишло. Јер на Балкану нико не воли да му тамо неко шефује, него смо сви једнаки.

Да ли би нас Брисел и његов ЕУ прихватио као балканску конфедерацију? Или би пак бриселски чиновници рекли да тако нешто никако не иде, будући да су Словенија и Хрватска већ у ЕУ, а све остале државице са западног Балкана ће „једног лепог дана”, а можда чак и пре тог лепог дана, бити примљене у ЕУ. Одредница кад ће бити примљене у ЕУ је, дакле, тај (пре)лепи дан.

–  Све би то било могуће да ми нисмо такви какви смо – опет ће жена мог пријатеља. Егоисти смо да нам нема равних. А уз то и националисти који тврде да међу нашим народима постоје и језичке баријере, а не само религијске и остале. Веле да „што” и „шта” у језику нашем свакидашњем, никако није исто. Једни су штокавци, а други, опет, штакавци. А да притом и не помињемо ону француску реч тротоар (ле тротоир) и ону другу – ногоступ. Тротоар, никако није ногоступ. И – тачка. Дефинитивно.

Ноћас сам сањао да возим „стојадина” или „стојанку” 101, са УУ регистарском таблицом. Пролазим, ето, кроз Аустрију неким локалним путем ноћу и стално ми аутомобили иза мене аблендују. Онда и трубе, мада је то било ноћу. Али, такви су „југоси”. И ноћу трубе.

Онда ме један ауто претиче. Сапутник у том ауту отвара прозор и виче ми колико га грло носи: „Јаране, гдје си пошо? „Јешта маи, доле, у нашој Југи?”

„Мане штани”, кажем, и смањих брзину да га боље чујем.

Сад смо, ето, сви разбацани по васцелој земаљској кугли. Она раја с којом сам ишао у гимназију, на факултет, с којима сам се дружио, шаљу ми поруке преко „Фејсбука” и „Инстаграма”. Кажу ми да су са здрављем добро, што и мени желе. „Здрав дух у здравом телу.” Само што их, кажу, уби врашка носталгија у туђини.

Веле ми, ових дана, да је бивши фудбалер из Србије, и махер за убацити лопту у мрежу, Саво Милошевић, именован за тренера фудбалске репрезентације Босне и Херцеговине, а да је Мехи Кодри нагло уручен отказ. Питам се, колико ће дуго Саво остати на челу фудбалске репрезентације БиХ? Биће до прве јаче окуке. Ипак, тешим се, рекло би се да ће у случају Саве Милошевића ствари ићи добрим, ненационалистичким током.

– Иду ствари добрим током, иду – каже ми жена мог пријатеља. Иду, полако. Лагано. Лаганице. Све ће доћи на своје место. Такав је наш Балкан, зар није?

Да будем јасан и поштен. Овде је, заправо, реч о жени мог пријатеља из оне давне и дивне мелодије „Ла фем де мон ами” (Жена мог пријатеља), коју је с великим успехом певао Алжирац, који је потражио срећу у Француској, Енрико Масијас. Онај Масијас наше младости што пева и сетну песму „Солензара”, коју је компоновао Доминик Марфиси са Корзике, онај што је трбухом за крухом дошао у Француску, а цело време патећи за својом родном Корзиком.

А „Жена мог пријатеља”, шта би с њом? На интернету није уврштена међу најбоље песме које пева Енрико Масијас. У Југославији је некад била међу најпопуларнијим. А само се то и пика, зар не?

Жена мог пријатеља...

Дипломирани журналиста и професор социологије