Случај „Вагнер” – једна погрешна процена

„Били смо слаби а слаби бивају побеђени”, изјавио је Владимир Владимирович Путин током „наранџасте револуције” у Украјини. Догађаји из те земље крајем 2004. и почетком 2005. године су поприлично уздрмали тадашњу Путинову администрацију. Победа „америчког човека” у Украјини пре готово двадесет година Путину је јасно показала да ће свака врста слабости, лакомислености и неопрезности бити што је брже могуће искоришћена. Због тога се и догодила одређена врста заокрета у разумевању политичких циљева Руске Федерације те се почело са низом реформи и на унутрашњем и на спољном политичком плану. Победа Јушченка се са правом сматрала „победом Запада” и она је Путину и његовој администрацији била прва велика политичка лекција али и правац за даље делање.

О Путину је, наравно, могуће говорити врло контрадикторно и може се рећи све али не и да је наиван државник.

Ако се вратим поприлично уназад, треба се сетити податка да је бивши руски председник Борис Јељцин крајем јула 1998. именовао Путина за новог шефа ФСБ-а (иако хијерархијски то није било у складу са правилима службе).

Недавно након тога, у августу исте године, убијен је новинар који се бавио истраживањем Путинове каријере и порекла.

Новинар Анатолиј Левин-Уткин свирепо је претучен а од повреда је преминуо. Наравно, случај никада није званично указивао на Путина нити се истрага спроводила у том правцу али је сумња свакако остала.

По ступању на дужност председника, Путин се врло брзо сусрео са великим теретом: терористички напади (бомбашки напад на стамбену зграду, талачка криза у московском театру), потапање „Курска” и страдање целе посаде, проблем са референдумом у Чеченији и њеном аутономијом, а убрзо затим и проблем са талачком кризом у Беслану.

Дакле, само у периоду од 2000. до 2004. Путин је, видимо, успео да изађе на крај са више кризних ситуација (од којих су кључне наведене) а затим да 2004. поново победи на изборима притом имајући у виду „губитак” Украјине победом Јушченка.

Након 2004. године, уколико бисмо убрзали ствари, Русија је имала низ унутрашњих и спољнополитичких криза као што су рат у Јужној Осетији (односно рат између Русије и Грузије вођен 2008), убиство новинарке Ане Политковскаје (2006), хапшење руског бизнисмена Михаила Ходоровског (2005), економска криза у земљи и гасна криза са Украјином (2008), анексија Крима од Украјине (2014), убиство опозиционара Бориса Њемцова (2015) у срцу Москве те и многe другe проблемe, са којима су се Путин и његова администрација свих ових година суочавали.

У том смислу, било је илузорно веровати да ће побуна војне формације „Вагнер” бити у стању да свргне Путина са власти.

Иако тај догађај свакако није био нимало наиван и не треба га олако схватити, видимо да је врло брзо (исти дан) угушен и да се ни на који начин није успело у намери да се бар озбиљно пољуља Путинова администрација или да чак дође до пада владе те до насилног преузимања власти. Није се чак створила ни криза која би трајала неколико дана (као што је то сада и више него случај у Израелу кроз операције Хамаса).

Међутим, иако је Вашингтон најмање дан раније био обавештен о спровођењу акције приватне војне формације „Вагнер” што уједно подразумева и подршку Сједињених Држава, побуна је одмах била угушена а Пригожин је напустио земљу (и стационирао се у Белорусији).

Једна од кључних нејасноћа и поприлична енигма је информација да се Путин неколико дана након побуне срео са Пригожином те припадницима „Вагнера” понудио да потпишу уговор са државом а њему гарантовао сигурност у Белорусији. Није било привођења нити ће бити процесуирања. Укратко – све се завршило пре него што је ишта и почело.

На основу свега, а шта год да је био истински мотив „музичара” за побуну, видимо да је Путин преживео и наставио да спроводи своју политику.

„Вагнер” је успео да пољуља имиџ председника и, како видимо, ништа преко тога.

До радикално другачијих политичких токова и идеја у Русији још дуго неће доћи.

Проблеми око ваздушног простора са Литванијом (пре свега), тешкоће око споразума са житом, додатни пакети санкција и превентивних мера Сједињених Држава и Европске уније према Руској Федерацији, „зелено светло” Турске за улазак Шведске у НАТО (погледати мој текст „Ердоган, НАТО и нови савези”), криза у Израелу, нова победа Ердогана, проблеми у Нагорно-Карабаху – све то наравно утиче на одлуке у Путиновој администрацији али, видимо, није довољно да стави тачку на рат у Украјини. И не само што се никако не назире могућност краја већ, у сплету недавних околности, Пригожин страда. Према једним анализама, то се догодило случајно док се према другим, догодило „с предумишљајем”. Судећи по свим доступним информацијама, „Вагнеровом” претходном незадовољству и биографији Пригожина која је од деведесетих кренула узлазно (преко руског подземља), није оправдано веровати да је у питању несрећан случај. Постоје наравно и тумачења лажирања Пригожинове смрти. Свакако, „Вагнер” је низом погрешних процена самог себе довео до краја слепе улице (а поред Пригожина, не смемо заборавити ни Дмитрија Уткина и његово истовремено страдање).

Што се најаве краја рата у Украјини тиче, дипломатија још није на нивоу на којем очекујемо да буде и могуће је (а можда и пожељно) очекивати неку врсту пат-позиције у Украјини.

Након неколико председника, раних седамдесетих у Сједињеним Државама, Никсонова администрација схватила је да је у Вијетнаму немогуће победити а једнако немогуће је било и „часно” изаћи. До решења се после две деценије агоније једва дошло. Можда је време да се у вези са ратом у Украјини хитно нађе неки нови „париски Мажестик” и започну разговори на највишем нивоу. Не буде ли тако, отвориће се агонија без најаве краја. Бојим се да ће рат у Украјини још дуго бити присутан, са каткад мањим а каткад већим интензитетом борби. „Јесен дипломатије великих” увек има глобалне последице.

Филозоф