Дан осло­бо­ђе­ња Бе­о­гра­да од оку­па­то­ра

Дан ка­да се на вр­ху па­ла­те „Ал­ба­ни­ја” за­ви­јо­ри­ла пр­о­ле­тер­ска за­ста­ва зва­нич­но је пр­о­гла­шен за пра­зник сло­бо­де, иако су бор­бе у, и око пре­сто­ни­це тра­ја­ле од по­чет­ка оку­па­ци­је, а ка­да би се све уде­ну­ло у ка­лен­дар, цр­ве­нео би се као ру­жа. Али, од тог 20. ок­то­бра, пре 79 го­ди­на, у Бе­ли град ни­је кр­о­чи­ла ту­ђин­ска но­га, ма­да је би­ло уза­луд­них по­ку­ша­ја, и не­гда­шњих са­ве­зни­ка, и осве­до­че­них не­при­ја­те­ља.

У опе­ра­ци­ја­ма осло­ба­ђа­ња Бе­о­гра­да, јед­ној од нај­ве­ћих на Бал­ка­ну у то­ку Дру­гог свет­ског ра­та, на ол­тар сло­бо­де жи­вот су по­ло­жи­ла 2.953 бор­ца из ре­до­ва НОВЈ-а, нај­ма­ње 960 при­пад­ни­ка Укра­јин­ског фр­он­та Цр­ве­не арми­је, и ни­кад до кра­ја уста­но­вљен бр­ој Бе­о­гра­ђа­на, оних ко­је је во­ди­ла и са­ма слут­ња сло­бо­де. А и они су би­ли хе­ро­ји а не ци­вил­не жр­тве, и њи­хов је до­при­нос био не­мер­љив. Ме­ђу њи­ма су нај­број­ни­ји би­ли мла­ди, не­ста­са­ли и не­ис­ку­сни, али спрем­ни да жр­тву­ју соп­стве­ну бу­дућ­ност за свој град и сво­је су­гра­ђа­не. Мно­ги су на­ста­ви­ли и по­се­ја­ли ко­сти дуж Срем­ског фр­он­та, али и у оста­лим рат­ним опе­ра­ци­ја­ма на ко­нач­ном осло­бо­ђе­њу зе­мље ко­је су са­мо не­ки од њих до­жи­ве­ли по­ла го­ди­не ка­сни­је тек 15. апри­ла 1945.

О зна­ча­ју да­на­шњег пра­зни­ка све­до­чи и Гр­о­бље осло­бо­ди­о­ци­ма Бе­о­гра­да ко­је је уре­ђе­но и отво­ре­но 20. ок­то­бра 1954. го­ди­не на­спрам ула­за у Но­во гр­о­бље на Ха­џи­по­пов­цу, као и Веч­на ва­тра ко­ја ти­ња усред тог спо­ме­ни­ка за­хвал­но­сти и ме­мо­ри­јал успо­ме­на од де­цем­бра 2020. Ту је са­хра­ње­но ви­ше од 2.000 хе­ро­ја. Пре по­ди­за­ња овог обе­леж­ја њи­хо­ви гр­о­бо­ви би­ли су ра­штр­ка­ни по це­лом Бе­о­гра­ду – од Ава­ле до Ка­ле­мег­да­на, на де­лу на ко­ме су бор­бе и во­ђе­не. А мно­штво са­чу­ва­них при­ча пре­жи­ве­лих све­до­ка не до­пу­шта­ју да те бор­це и хе­рој­ске да­не пре­кри­је вео за­бо­ра­ва. Бе­о­град­ска кул­ту­ра се­ћа­ња још тра­је, и не­ма ни­ка­квих на­зна­ка да ће по­су­ста­ти пред под­лим по­ку­ша­ји­ма бр­ој­них пи­са­ца но­вих исто­ри­ја.

Усуд јед­ног од нај­ста­ри­јих гра­до­ва Ста­рог све­та од­у­век је био да бр­о­ји мр­тве и пре­жи­вља­ва на ве­тро­ме­ти­ни исто­ри­је. По­но­сни смо због то­га, и не­ка по­тра­је што ду­же. За­то ва­ља спо­ме­ну­ти да Бе­о­гра­ђа­ни ни­ка­да ни­су се­и­ри­ли над му­ка­ма по­ра­же­них, на шта упу­ћу­је Треб­ник Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве у ко­ме се на­ла­зи и Мо­ли­тва за на­ше не­при­ја­те­ље, је­ди­на под ка­пом не­бе­ском! 

Ве­ли­ки је пра­зник 20. ок­то­бар, ма­да су жи­те­љи Ра­ко­ви­це пар­ти­зан­ске је­ди­ни­це и цр­ве­но­ар­меј­це до­че­ка­ли 14, а Зе­мун­ци сво­ју сло­бо­ду пр­о­сла­вља­ју чак три да­на по­сле 20. ок­то­бра... и не од­у­ста­ју од свог сла­вља го­то­во осам де­це­ни­ја. Сва­ке го­ди­не све све­ча­ни­је, јер у на­шој бур­ној исто­ри­ји Бе­о­град и Бе­о­гра­ђа­ни ни­ка­да ду­же ни­су ужи­ва­ли бла­го­де­ти ми­ра.

Се­ћа­ње на да­не у ко­ји­ма је Бе­о­град осло­ба­ђан од оку­па­то­ра обе­ле­жа­ва­но је де­це­ни­ја­ма, али је тра­ди­ци­ја пр­о­сла­вља­ња овог да­ту­ма би­ла пре­ки­ну­та и мно­ги, пре све­га мла­ди, ни­су ни зна­ли за­што је 20. ок­то­бар ва­жан да­тум у исто­ри­ји Бе­о­гра­да. Обе­ле­жа­ва­ње овог да­ту­ма по­но­во је по­че­ло пре не­ко­ли­ко го­ди­на у ви­ду град­ске ма­ни­фе­ста­ци­је. Град орга­ни­зу­је из­ло­жбе, пред­ста­ве, пер­фор­ман­се... Јед­на од ње­них це­ли­на по­стао је и ме­мо­ри­јал­ни де­фи­ле на чи­јој тра­си су углав­ном тач­ке на ко­ји­ма су се во­ди­ле кључ­не бор­бе у то­ку осло­бо­ђе­ња или на ко­ји­ма се на­ла­зе спо­ме­ни­ци по­све­ће­ни на­стра­да­лим вој­ни­ци­ма.