Десница без принципа

Вратимо се на изборне резултате са прошлих парламентарних избора. Истина по читаву опозицију, посебно ову тзв. десницу је сурова. Да је остао изборни праг од пет процената нико са овог десног спектра, изузимајући листу НАДА ДСС-ПОКС, не би прешао цензус. И ова листа би на мишиће ушла са 5,4 процента подршке. Иначе, то је био период јачања тзв. патриотских снага због почетка рата у Украјини и могућности да кроз салву неодговорних изјава и заклињања у мајчицу Русију добијеш симпатије код једног дела бирача.

Готово годину и по дана после тих избора доживљавамо нешто апсолутно невероватно, а иначе је баш на то упозоравано у протеклој кампањи, а то је чињеница да тзв. десница нема никакве принципе и да им је заправо једини циљ рушење актуелне власти по сваку цену, па чак и у сарадњи са онима који би већ сутрадан тој истој Русији, у коју се лажни десничари заклињу, увели санкције.

Отуда, баш је на овим изборима заиста неопходно погледати истини у очи шта ко нуди, какав му је програм, какву политичку агенду има, какве принципе протежира…

Пођимо од Милоша Јовановића, лидера ДСС-а који нам се свако мало куне у свето Косово и цара Лазара, оптужује власт за капитулантску политику, мада никако не уме да образложи шта је то ова власт наводно изгубила, а власт његовог ДСС-а није, посебно када је дошло до једностраног признања лажне државе Косово 2008. године. Дакле, тај исти Јовановић спреман је да урушава садашњу власт заједно са, рецимо, Небојшом Зеленовићем, Радомиром Лазовићем, Павлом Грбовићем, људима који се на најдиректнији начин залажу да Србија призна независност Косова.

Са друге стране, његови савезници у коалицији, извесни ПОКС, наводно заклети монархисти, спремни су на сарадњу са најотворенијим титоистичким присталицама који мрзе монархију и династију Карађорђевића и који пљују цркву и њено свештенство на сваком кораку, само да би рушили садашњу власт која је, рецимо, те исте Карађорђевиће објединила на Опленцу тако што је све учинила да се посмртни остаци краља Петра Другог пребаце у Србију, као и претходно кнеза Павла.

Сви ти лажни десничари заједно пристају на сарадњу са политичком опцијом која се својски труди да Србе прогласи за геноцидни народ, јер је носилац листе коју је формирао Драган Ђилас, Мариника Тепић, била потписник иницијативе у Скупштини Србије, у којој се захтевало да Србија прихвати да је у Сребреници почињен геноцид. Свако мало људи који чине листу Драгана Ђиласа залажу се за ревизију Дејтонског споразума, односно да прихватимо даљу отимачину надлежности Републике Српске. Неки од њих ту исту Републику Српску називају Република шумска. Веома често председник Александар Вучић је на мети тих људи зато што гаји одличне односе са Милорадом Додиком и што помаже Републику Српску.

Са таквима Милош Јовановић, Бошко Обрадовић и њима слични желе да руше власт у Србији. Тобоже велики верници, људи који прокламују чврсту веру и љубав према Српској православној цркви, прихватају сарадњу са онима који ту исту цркву би најрадије затрли. Мржња коју поједине политичке структуре са Ђиласове листе заговарају према цркви једнака је, ако не и снажније, од оне коју су комунисти после рата испољавали. Такви су ближи за сарадњу Јовановићу и Обрадовићу од садашње власти која је баш цркви помагала где је стигла и могла, а посебно на Косову и Метохији и Црној Гори када су биле свете литије.

Мора се људима јасно указати да међу тзв. српском десницом не постоји никакав принцип. Није никада ни постојао. Ради се о људима који политику доживљавају као најгори могући интерес и јагму за фотељама. У зависности од тренутка, некада су пристајали да раде за службу, некада се отргну од исте, али у сваком случају нити су то неке патриоте, нити ту постоји некаква политика. Када се истина погледа у очи, посебно данас када више сарадњу са Ђиласом и не крију, глас за било ког од њих је глас за Ђиласа. Па ви, господо, који у свом срцу носите љубав према отаџбини слободно вам на вољу 17. децембра да гласате за Ђиласа тако што ћете заокружити рецимо ДСС Милоша Јовановића.

Верујем да људи нису баш толико скренули са ума.

Народни посланик