Кад плочници замене облутке

У време градоначелниковања легендарног Бранка Пешића у Београду се почело са асфалтирањем и споредних улица, које су до тада биле оковане калдрмом. А колика је то мука била сведочи придев „турска” који је и данас прати, или да је 1953. године, када је основано јавно предузеће „Београд пут”, међу запосленима било највише калдрмџија, а неколицина асфалтера беспослено уживало као самоуправна господа. Прича о „господи” није метафора, што се уочава по томе што асфалтере одавно одмењују машине, док су калдрмџије осуђене да свој посао заувек обављају – клечећи!

На то је клинце с Булбулдера подсећао Јошка, некадашњи калдрмџија из Ртањске улице, који је државни посао мењао за приватни, и пензионисао се просјачећи на Новом гробљу.

Средином шездесетих година Београд је почео да опредмећује замисао покојних Зуке Џумхура и Либера Марконија да се до тада џомбаста и непроходна Скадарска улица сачува и преметне у право уточиште веселијег друштва, па су архитекта Угљеша Богуновић и вајарка Милица Рибникар, његова супруга, почели на старој калдрми да стварају нову променаду. Да је само због тога, вредело је сачувати калдрмџијски еснаф!

Али, деценију и по доцније, кад се на челу града затекао Александар Бакочевић, одлучено је да се, по узору на Скадарску, нешто слично уради и са Кнез Михаиловом. Али, уместо калдрме, или бар коцке, улица је окована гранитним плочама. Једино што се белело био је споменик старој Делијској чесми који је Александар Дероко израдио од сјајно белог венчачког мермера и укопао испред палате „Зора”.

Тако су злосрећне калдрмџије – а замало и асфалтери – дочекали крај у „ропотарници хисторије”, а Београђани несигурног корака и проклизавајући докучили зашто неки тротоар називају плочник! А да се то догодило прерано посведочила је брука са калдрмисањем и „прекалдрмацијом” Трга републике која је потрајала месецима. На листи чекања је и Косанчићев венац? На срећу станара и намерника, изгледа да ћемо се начекати?!

Одумирање еснафа кренуло је одавно, када је по београдским улицама почело поплочавање буковим коцкама, због чега су мајстори пробрани међу дрводељцима. И то по центру: Кнез Михаилова, Коларчева... чак и Теразије. А потрајало је све док „градска железница” с коњском вучном 1894. године није замењена електричним трамвајем.

Томе је кумовао и крвави разлаз деведесетих. Јер, за калдрмисање се користе већи облуци са морског жала, а ситнији, такозвани шодер, вади се из речног приобаља и користи приликом бетонирања да би се приштедело на цементу. Колика је то разлика, могло би се докучити у шетњи са саплитањем Скадарском улицом. Зато су предузимљиви трговци почели да нуде крупније морске облутке „из увоза”, а по цени као да су од полудрагог камења. Тако је калдрма постала луксуз, тако рећи уметнички репроматеријал!

Али, калдрма не мора неминовно да буде обло „турска”! Њу успешно замењују и крупније или ситније грубо тесане камене коцке које временом добијају топле облине, а пролазници пешаци им дотерају патину са високим сјајем.

У ламенту над „старим добрим Београдом” у познатом новинарском уточишту неко је изнео идеју да се улицама и пешацима врати калдрма, јер би она била најпоузданија заштита од све бројнијих и бахатијих возача који су окупирали град чије су саобраћајнице одувек биле намењене фијакерима, чезама, шпедитерима... и пешадији. Иако га је весело друштво прогласило за „сумасишавшег”, било је ту и нечег мудрог, пророчанског.

Могло се чути још сличних маштарија, а најупечатљивија је била она да се због понекад поларних зима улице соле и пресољавају, од чега страда обућа и пропада асфалт, па су нам пролећа обележена редовним комуналним радовима на многим саобраћајницама.

Па ако ову кратку етиду прочита и неко ко се пита, нек размисли, има ту нечег.