Огледало воље народа

Српски парламент добио је, први пут, монографију – „Народна скупштина – огледало воље народа”, која обухвата преглед настанка парламентаризма и скупштинског живота у Србији и Југославији од почетка српске револуције 1804. године до избора актуелног сазива. Ово изванредно урађено дело свеобухватно, а сажето, приказује бурну повест српског народа и његове државе у овом периоду, али и његове културе и уметности. Монографија ће, како је најављено, бити поклон председницима страних парламената, нашим гостима, а овако како је урађена, помоћи ће да свет боље разуме и данашњу Србију, њен положај, али и њену борбу за Косово и Метохију.

Двеста година историје српског народа и државе на страницама овог дела показују да Србија такорећи никад није имала „досадне” године, да је увек умела и хтела да се бори и избори за своју слободу, да не пристаје на понижења, али и да је унутрашње нејединство њен највећи непријатељ. Колико год да причамо о слози, а стално причамо, никако да се сложимо. Oво дело показује колико је она важна.

Монографија је представљена 20. октобра, на дан када је, како је рекао председник парламента Владимир Орлић, 1936. године одржано прво заседање Нарoдне скупштине у здању на Тргу Николе Пашића. Занимљиво је да је и Орлић у говору истакао важност слоге, без које „нема великих резултата”, и да парламент мора „најснажније што уме да ради искључиво за свој народ”, те да, „без обзира на све тешкоће, морамо да наставимо да водимо суверену, слободну и самосталну политику какву данас водимо.” Монографија сведочи да су ово вечне теме у нашој историји, али и о томе колико је тешко борити се и изборити за то.

Аутори овог капиталног дела су Александар Растовић, који је обрадио историјат Народне скупштине 1804–2022, Мирјана Ротер Благојевић, која је приказала мукотрпан пут од пројекта до изградње зграде парламента, и Иван Борозан, који је обрадио њено уметничко уобличавање, а издавач је „Православна реч”.

Александар Растовић наводи да је „српски народ у двовековном периоду прешао трновит пут од добијања аутономије, обнове државности на Берлинском конгресу 1878, преко утапања тешко стечене државности у југословенско море, до повратка државности у пуном капацитету на почетку 21. века. Пише да је настанак парламентаризма у Србији нераздвојиво повезан с избијањем српске револуције, која је отворила и дилему српске политичке, интелектуалне елите, да ли се национални циљеви могу ефикасније остварити оружјем или преговорима.” Каже: „Сматрамо да су време и историја дали за право опцији преговарања. Пример кнеза Милоша Обреновића својеврсни је путоказ и одговор на наше вечне недоумице.” Још једна недоумица, после стицања независности, била је да ли Србија треба да води самосталну политику или да се приклони некој великој сили, а Растовић цитира писмо Стојана Новаковића, тада посланика Србије у Петрограду, председнику српске владе Алекси Јовановићу, у којем каже: „У Србији не треба да буде ни русофила, ни аустрофила, него само Срба који ће се без заноса и страсти руководити једино трајним користима своје отаџбине.”

Растовић каже да је, на основу до сада необјављене архивске грађе, стенографских бележака са заседања Народне скупштине, утврђено „да су од прве, устаничке скупштине, односно збора најугледнијих српских вођа у Орашцу средином фебруара 1804. године, до актуелног скупштинског сазива из 2022, постојала укупно 152 скупштинска сазива, само од поновног увођења вишестраначја 12, с актуелним сазивом 13”. Скупштине су се делиле на устаничке, народне, велике, то јест уставотворне, законодавне, редовне, ванредне, скупштине одржаване уочи или током највећих верских празника, као што су великогоспојинска, сретењска, светоандрејска, преображењска, на скупштине назване по месту одржавања –орашачка, остружничка, крагујевачка.

Посланици су сазивани по потреби, повремено, а циљ окупљања тицао се решавања важних и актуелних питања, попут избора кнеза, формирања судова, организације управне власти, одређивања пореза. Од 1858. скупштина постаје стални орган власти, а од прве орашачке скупштине до доношења Намесничког устава 1869. била је саветодавни орган власти. Од тада добија законодавна овлашћења, додуше ограниченог карактера. Формирањем првих политичких странака 1881, либералне, напредњачке и радикалне, странке почињу да делују преко својих посланика у Народној скупштини, која је добила пуна законодавна овлашћења доношењем Устава 1888.

Српски парламентаризам је специфичан и по томе што Србија између 1918. и 1945. није имала своје законодавно представничко тело, постојао је само заједнички парламент Краљевине СХС, односно Југославије, и што је од 1945. до 1990. постојао једнопартијски систем.

Монографија је богато илустрована документима, скицама за зграду Дома Народне скупштине, по свим фазама од идеје и добијања земљишта за градњу 1892. до 1936, кад је освећена, затим сликама ентеријера, који је осмислио и урадио славни руски архитекта, емигрант Николај Краснов, а Игор Борозан је у делу о уметничком уобличавању зграде навео је да се „кроз процес визуелног уобличавања Народне скупштине може сублимисати генеза готово свега понајбољег што смо имали у уметности, култури, у року трајања од четири деценије.”

Дилеме о згради и „Коњи врани”

У монографији се може видети и да никад ништа није било лако изградити – спорили смо се увек треба ли градити, како, где, коликих димензија, па је тако било и кад је реч о згради Народне скупштине. Игор Борозан наводи како се Светозар Зорић приликом првобитних идеја о изградњи питао колика треба да буде зграда и закључио: „Треба да буде велика, то је монументални, репрезентативни објекат, преко пута двора, манифестује инструмент моћи државе, њеног легитимитета и легалитета и мора бити велики.” Архитекта Петар Поповић је казао: „Зграда је замишљена велика, а Србија је мала и сиромашна, ипак, једна мала држава заслужује признање за реализацију овако монументалног здања.”

Урош Предић, чији портрети неколико председника парламента красе скупштински хол, замерио је Томи Росандићу, аутору скулптура „Коњи врани” на естетским манама и „недостатку јасне идеје”. Казао је: „Стављати групе укротитеља коња пред парламент није нова ни оригинална ствар, а има симболично значење, да је парламент место где ум човечји и разборитост доноси законе који ће савлађивати све дивље инстинкте који тињају у маси народа. Гледајући Росандићеве групе, сваки ће их тумачити онако како вајар, а са њим ни комисија, нису хтели, а то је: Разбеснеле страсти коња (бесни коњи) однеће сигурну победу над разумом, то јест над људским фигурама под копитама коња.”

Пословни ред, посланичка питања, писани говори, пословник

Прва ванредна законодавна народна скупштина изабрана по одредбама Намесничког устава одржана је у Крагујевцу од 14. септембра до 25. октобра 1870. године. На њој је усвојен нови Закон о избору народних посланика, а први пут је донет Закон о пословном реду у Народној скупштини, којим је прописано да се сви говори бележе стенографски, а „претреси законских предлога су вршени прво у целини, а затим по одељцима – члан по члан”. Посланик је о сваком питању могао да говори само једном, посланици који су гласали за законе морали су да седе на својим местима, а они који су гласали против морали су да устану. Први избори по новом закону одржани су 6. августа 1871, а скупштина је на заседању после избора први пут увела посланичке интерпелације (посланичко питање или приговор). Скупштина у сазиву из 1903. године донела је нови Закон о пословном реду, којим је забрањено читање писаних говора. Да је ово данас на снази пола посланика не би никад говорило.

Пословник је одувек био тема спорења, баш као и данас. Тако је у сазиву из 1921. године пословник постао прворазредно политичко питање, пошто је прописивао да „посланици морају да положе заклетву краљу ако желе да врше своју дужност”. Пословник је проглашен дискриминаторским, а нису га прихватили комунисти, посланици Социјалистичког и Земљорадничког клуба, Републиканске странке, хрватски републиканци. 

Косово и Метохија

После мајског преврата 1903. године спољнополитички положај Србије је био нарочито тежак и неизвестан. Наводи се: „Пред краљем Петром Првим Карађорђевићем била је велика дилема, над Европом се надвијала опасност од Великог рата, свет се поделио на блокове, а ситуација на Балкану се заоштравала. На простору Косова и Метохије је била нарочито тешка ситуација 1904. и 1905, када је убијено 111 Срба, а спирала насиља се наставила и 1906, кад је, према сведочењу британског министра спољних послова Едварда Греја пред посланицима британског парламента, само у првих девет месеци убијено 188 људи.” Сто година касније, шести скупштински сазив се 2004. године суочио с погромом Срба на КиМ.

Албански сепаратисти су за два дана убили најмање 28 Срба, протерали најмање четири хиљаде, њихову имовину и културну баштину оштетили, покрали и уништили. Процењује се да је уништено и оштећено најмање 35 српских манастира и цркава и уништено 930 српских кућа и станова. Косово је прогласило независност у фебруару 2008, а НСС је гласовима 225 посланика усвојила Одлуку о поништењу противправних аката привремених органа самоуправе на КиМ. Данас опет гледамо терор над Србима, који спроводи Албин Курти. 

Како су бирани посланици

Избор посланика кроз историју био је шаролик, па су учесници Петровске скупштине у Крагујевцу 1848. године изабрани тако што се на „сваких 250 пореских глава бирао по један посланик, а по Намесничком уставу из 1869. посланици су бирани непосредно и посредно преко повереника, кнез је бирао на свака три посланика по једног посланика. Први скупштински избори после Другог светског рата одржани су 10. новембра 1946. године, а закон је предвиђао да се један посланик бира на 20.000 становника на основу пописа из 1931. Посланици су 1953. бирани по принципу један посланик на 40.000 становника, а изабран је 291 посланик. После доношења Устава 1974. године прешло се на делегатски систем, посланичка функција је замењена функцијом делегата. Скупштина Србије имала је 340 делегата бираних у три већа – Веће удруженог рада, Веће општина и Друштвено-политичко веће. Тако је било до 1990. године и обнове вишестраначја. На првим вишестраначким изборима посланици су бирани непосредно (гласа се за човека), али се већ на другим изборима 1992. прешло на пропорционални систем (гласа се за страначке листе), па ће и предстојећи избори 17. децембра бити одржани по том принципу.