Анексија, сличности и разлике

Таса Миленковић, први српски школовани полицајац и угледни књижевник, написао је у уводу једне своје приче у којој је желео да прикаже лакомисленост српских политичара, следећу реченицу:

„То, што хоћемо да вам испричамо, десило се оне године, када оно Аустрија анексира и приграби, на жалост Србима, а на очи Турцима и Русима, две најлепше српске покрајине – Босну и Херцеговину”.

Лујо Војновић, чувени интелектуалац из Дубровника, забележио је много година касније, у својој Историји Дубровачке републике, не без сете и помисли на Анексиону кризу, следећу кратку дефиницију Босне: „Босна, српска Бургундија”.

Било је у Србији током XIX века и другачијих гласова. Идеологу српског социјализма, жељном правде, омакло се како му је свеједно да ли у Србији влада кнез Милан или цар Фрањо Јосиф. Један народни трибун узвикнуо је како његова њива неће бити већа ако Босна буде слободна. Ипак, били су то усамљени изузеци.

Анексија Босне и Херцеговине, која је извршена на данашњи дан (6. октобра) 1908. године отворила је једну од највећих дипломатских криза у модерној европској историји, чији су логичан наставак били Jулска криза из 1914. и избијање Првог светског рата.

После сто година могуће је уочити неколико занимљивих паралела између прилика и положаја Србије 1908. и 2008. године, као што би било могуће и препознати сличне недоумице које су, рекло би се, и данас пред нашим политичарима и интелектуалцима.

Србија је 1908. године бранила међународно право. Велике силе нису имале разумевања за демократско и национално начело кад је реч о Босни у којој су Срби чинили релативну већину становништва, а могло се очекивати да би српска власт стекла и извесну подршку међу муслиманским и хрватским становништвом. Зато се српска влада заклањала иза међународног права. Бранила је тако, парадоксално, суверенитет Османског царства над Босном и Херцеговином, све у нади да ће области имати слабог сизерена и самим тим уживати већу аутономију. Кад је Цариград коначно својевољно напустио своја суверена права, Београду је остало само да попушта и прихвати понижавајуће обавезе које су уследиле у часу када је био приморан да прихвати и призна анексију.

У време Анексионе кризе међу српским политичарима појавиле су се две концепције. Прва, доминантна, наклоњена ратној опцији, ослањала се у својој немоћи (будући да Србија за рат није имала савезника нити спремну војску) на суверена права Османског царства и одавно прекршени Берлински уговор из 1878. године. Друга, оличена у шефу српске дипломатије Миловану Миловановићу, тежила је споразуму са узурпаторком међународних уговора, којим би део територија што их је Аустроугарска до тада држала под окупацијом био присаједињен Србији. Тако би Србија била ослобођена економске блокаде, уједињена са Црном Гором и била спремнија за будућа искушења.

Последице Анексионе кризе и тријумфа прве концепције живе и данас. Нова и шира – југословенска – концепција народног ослобођења донела је велике жртве и кратковеке победе. Уместо да уједињење југословенских земаља доведе до стварања једног заједничког народа, Југославија се показала као инкубатор нових нација и држава. Инсистирање на целовитом решењу босанског питања из 1908. имало је епилог седам деценија касније када су босански Срби морали да ратују како би добили равноправност и аутономију унутар независне Босне!

Тачно стотину година касније Косово, суверени део Републике Србије, прогласило је независност под заштитом САД и ЕУ. Србија је сва своја права и политику према Косову и Метохији свела на одбрану формалног суверенитета. Неспремна, али и невољна, за било какву другачију политику, Србија данас суверенитет брани посредством Уједињених нација: светске организације која 1999. није спречила напад НАТО-а на једну суверену државу, па је штавише касније снаге овог савеза прихватила као сопствене. Исте Уједињене нације 2008. године нису поништиле декларацију независности Косова, области коју су штитиле. Српски политичари одбили су компензације, споразум или етничку поделу покрајине као непотребне и штетне.

Остаје само да дочекамо последице ових нових одлука приликом чијег доношења први људи наше државе по свему судећи нису имали у виду историјско искуство.

Историчар