Срећна слава, срећни избори

Две врсте светковина у Срба су почеле: славе и предизборна кампања. И једна и друга изазива метаболичке поремећаје у организму. Вишак холестерола и шећера у крви, повишени крвни притисак, гојазност у пределу струка и празничну депресију и анксиозност.

Седамнаестог децембра се обележава празник Свете великомученице Варваре, коју слави изузетно мали број људи. Дакле, 17. децембра неће бити проблема са излазношћу. Наравно да је, расписујући изборе за тај дан, Александар Вучић, водио рачуна о најситнијим детаљима. И о томе да, уместо славке свеће, Срби држе оловку. Идеја о изборима, сасвим сигурно му се мотала по глави, одмах по сплашњавању протеста „Србија против насиља”. Онога тренутка, када грађанисти и зелено-леви блок нису искористили огроман број грађана на улицама током маја и јуна, Вучић је знао да мора да преузме иницијативу и сломи евентуалну врсту реинкарнације протестних шетњи.

Случај Бањска га је додатно уверио да је у праву, јер се сваки инцидент на Косову ван његове контроле може претворити у теорију хаоса, а само они који добро не познају методологију његове владавине, имају илузију да Вучић производи хаос. Напротив, он је савршени технолог контролисаних процеса, заснованих на детаљним дубинским истраживањима јавног мњења, на основу којих пушта пробне балоне, препуштајући јавности да их данима анализирају. Један од таквих је изненадно помињање Томислава Николића, бившег шефа напредњака и председника Србије, који ће се придружити кампањи владајуће странке.

Како је до избора остало месец и по дана, сваки дан је драгоцен. Док су се у опозиционој јавности низале анализе о Томиној реинкарнацији из његове мистичне виле на Дедињу, од Томислава, за сада, ни трага ни гласа. А предизборни дани теку.

Али, ако Тома још лебди у ваздуху, Војислав Шешељ, као и увек, чврсто стоји на светој српској земљи и спреман је за коалицију са Вучићем на локалу, што значи да ће бити део плана о сложеном постизборном склапању савеза у Београду, где су тренутно пата карте. Шешеља никада не треба потцењивати, чак и када се чини да су му рејтинзи најнижи, јер велики тата радикала, а неко би рекао и велики консиљере владајуће гарнитуре, потребан је како се не би одливали гласови носталгичних напредњака који се сећају радикалских почетака.

Са јединственом листом покрета „Србија против насиља”, који укључује Ђиласову Странку слободе и правде, уз зелено-леви блок, створена је коалиција која тешко може уздрмати Вучића на парламентарним изборима. Али, може му донети проблем у Београду, са кандидатом за градоначелника професором Владимиром Обрадовићем. Када је овако кратак рок за кампању, обично се излази са опште препознатљивим кандидатом. Видећемо да ли је месец дана довољно да се Обрадовић препозна као јак магнет за привлачење антивучићевских бирача у Београду.

Ако се тренутно на опозиционој сцени игра по тактовима песме „Луди летњи плес” – један лево, десно два – уз алузију да су грађанисти и еколози већ формирали једну, а десничари планирали две листе, испоставило се да ће државотворна екипа изаћи у најмање – три колоне.

Да су се држали логике, суверенисти би изашли на једној, али Милош Јовановић, Бошко Обрадовић и Милица Заветница, уз Вука Јеремића и садејство оживелог Саше Радуловића, нису успели да се договоре о заједничком наступу, уз суптилне међусобне оптужбе ко је ближи Вучићу, а ко Ђиласу.

Како десница има растући тренд у Европи, а потом лако улази у дилове са бриселским естаблишментом, што је показала италијанска премијерка Ђорђа Мелони, пре ће бити да су се десничари водили сујетом и питањем – ко ће бити нови лидер деснице. Сигурно су се сетили како је Александар Вучић заузео то место, а одатле се катапултирао у сам врх политичке моћи.

У оваквом склапању коцкица, водиће се прљава кампања. А каква би била другачија у Срба? Иако се чини да после ње неће бити заробљеника, што је утисак који мора да се остави на гласаче како би се подигла њихова борбена готовост, већа је могућност изненађујућих постизборних дилова, него асанација терена политичких противника.

Зато пажљиво треба гледати у Ивицу Дачића. Где је нестао? Једно од правила српске политике гласи: када се Ивица прави мртав, то значи да је никад живахнији. Осим у споту који се врти на друштвеним мрежама, са слоганом Ивица Дачић – премијер, који је реприза његове кампање са последњих избора, он се веома ретко оглашава. Шта се дешава кад Ивица утихне?

Излазећи самостално на изборе, он и Палма ће показати да нису пуки вазали Вучића, чиме ће очувати своје бираче, уз додатни мотивациони импулс да ће њихов Ивица, после 2012, коначно повратити премијерско место. Тиме се ублажава незадовољство црвених на локалу, које су углавном појели напредњаци и поделили им мрвице. Вучић, такође, може бити задовољан, јер је нашао још једно уточиште за своје чланове који се такође осећају ненаграђени, ако их спопадну левичарска скретања. На десној страни, тај резервоар ће бити Шешељ.

Још један разлог због кога је члан СНС-а и шеф државе одлучио да се изађе на биралишта јесу избори који ће се следеће године одржати у Америци и ЕУ. Док се они буду забављали о свом јаду, само би им фалили Срби, са својим жестоким изборним циклусом. Није ли, осталом, Урсула фон дер Лајен, у Београду, пред Вучићем, толико нахвалила нове медијске законе које је усвојила влада, док је опозиција тврдила да ће се управо тим законима спустити црна завеса на већ постојећи медијски мрак. Тако је шефица Европске комисије, из руку грађанске опозиције, истргла једно од кључних оружја које су планирали да користе у кампањи.

Није узалуд Вучић сачекао на аеродрому Урсулу са оноликим букетом цвећа. Приложио је и шефа тајне службе Александра Вулина, чиме су задовољени и амерички апетити. Али тако да ни Руси не остану сасвим незадовољни, јер им Србија неће увести санкције. Парадоксално звучи, али ће оставком коју је поднео, Вулину скочити акције у евроскептичном и антизападном бирачком телу.

Једва чекам спотове и нове слогане. Ужелео сам се забавног програма!