Наши најнесрећнији суграђани

Пре десет година, 18. октобра 1997, у центру Београда убијен је Душан Јовановић, дванаестогодишњи дечак којег су родитељи послали у самопослугу. После десет година убице још нису пронађене, иако је, од почетка, било познато да су га убили скинхедси. Скинхедси се одликују специфичним изгледом, и у Београду их вероватно нема више од стотинак или неколико стотина. Тешко је поверовати да убице не би биле нађене да их је полиција заиста истрајно тражила.

Обележавамо десет година овог гнусног злочина с отвореним питањем да ли би убице биле интензивније тражене (и пронађене) да убијени дечак није био Ром.

Много је Рома понижавано, нападано, злостављано и пре и после убиства овог дечака. Душан Јовановић је, међутим, постао симбол страдања једног народа који живи овде са нама стотинама година, а да их ми још увек не доживљавамо као наше суграђане. Толеришемо његово страдање, а истовремено верујемо да смо пристојни, добри људи којима је стало до сопственог достојанства и до живота у цивилизованој земљи. А нема пристојности и достојанства уколико нам је свеједно шта се догађа с нашим суграђанима; уколико нам је свеједно да ли се ромска деца смрзавају под мостовима; да ли умиру од заразних болести јер нису вакцинисана; да ли су свакодневно изложена опасности јер се, рецимо, чесма с водом налази преко пута њиховог насеља, па су принуђена да претрчавају врло прометну улицу; да не иду у школу јер морају да скупљају секундарне сировине да би преживела.

У Нишу, на пример, живи 25.000 Рома. Од радно способних, свега три одсто је запослено. То не значи да остали не раде, напротив. Већина њих живи од сакупљања секундарних сировина. Да ли се бар некад запитамо шта би било да то они не чине. Да ли бисмо се гушили у старом папиру, пластици, гвожђу? Откупна цена секундарних сировина није порасла већ десетак година, сведочи Осман Балић, национални координатор Лиге за Декаду Рома. Дакле, експлоатација Рома је системска, а не случајна. Често се у расправама о њиховом положају чује да они неће да раде, да неће да шаљу децу у школу, а заборавља се да велика већина њих раде по цео дан за пуко преживљавање, да деца раде уз одрасле, а неретко када пођу у школу буду уписана у специјална одељења само зато што нису довољно савладала српски језик, а не зато што су заостала. И тако се круг њихове беде затвара.

Наредне године Србија ће председавати Декади Рома, посвећеној побољшању положаја овог народа у целој југоисточној Европи. То је шанса да се преиспитамо сви ми појединачно шта можемо учинити да наши најугроженији, најнесрећнији суграђани живе боље и безбедније, да никада више ниједно дете не страда само зато што је Ром. То је шанса да Министарство просвете захтева од школа да посвете бар један час историји Рома и њиховог страдања, а други култури Рома на овим просторима. То је шанса да медији проговоре о положају Рома и саопште које локалне самоуправе су постигле успехе у укључивању Рома у живот заједнице. То је шанса да држава покаже истинску политичку вољу и спремност да допринесе како еманципацији Рома тако и еманципацији друштва од дискриминације Рома. Јер с том дискриминацијом угрожавамо не само наше суграђане већ поништавамо и сопствену људскост.