Кад бих био премијер

Истинског државника требало би да одликује једна посебна врста храбрости. То је она храброст којом се, упркос осећањима и предрасудама, национални интерес процењује хладнокрвно и трезвено.
Истински државник уме да види стварност онакву каква јесте. За њега не постоје обзири ван оних реалних. Његов поглед на положај и стање сопственог народа мора да буде бистрији и далековидији него иједног другог његовог сународника. Његова дужност је да води, а не да се поводи. Његов задатак је да говори оно што нико други не разуме или не сме да изусти. Истински државник је онај који прима одговорност и не дели је ни с ким. То би требало да буде онај који мисли најдубље и чија је реч најтежа.

Истински државник би требало да располаже једним јединим оружјем – гвозденом логиком. Једино се тако национални интерес може правилно схватити и одбранити.

Лако је обећавати и заклињати се без покрића. Још је лакше подилазити народним осећањима и неостваривим жељама. А најлакше је власт доживети као повластицу, а себе као историјску личност.

Разлика између тешког и лаког је разлика између државника и властољупца.

Последице грешака у процени човека на власти, макар он био и најдобронамернији, сносиће народ и то, нажалост, у више генерација. Властодржац евентуално може да изгуби свој добар глас и изборе. На томе се његова одговорност завршава. Али, терет исправљања његових грешака увек пада на обичан пук, и онај садашњи, али и онај који тек долази.

Косово јесте тешко и бременито питање. То нико не може да оспори. И то не само зато што је оно српски завет и аманет, што је наша народна свест изграђена на темељу тог мита, него и зато што за Србе и њихов национални интерес, у овом тренутку, не постоји добро решење. Камо лепе среће да на Косову живи милион Срба и сто хиљада Албанаца. У том случају наша историјска колевка би заиста припадала нама, као што је то било некад давно у временима која су, авај, прохујала занавек. Данас је на Косову стање сасвим обратно. Злехуда судбина је тако хтела. Историја, непријатељи, освајачи и чежња за бољим животом терали су нас с Косова на север. Те проклете сеобе, изазване милом или силом, свеједно, бацале су Србе као народ на различите стране. Понегде су им омогућиле и да постану већина и да некад туђу земљу прогласе за своју. Овде је пример Војводине најречитији.

На Косову, у ово наше несрећно доба, остао је од Срба само онај што је морао. Јадни Србин који никаквог бољег избора није имао. И он је, као по неписаном правилу немилосрдне и безосећајне реалности, највећи губитник и страдалник.

Шта би, дакле, један истински државник мислио и радио у данашњој ситуацији у којој су се Срби и Србија нашли?

Морао би пре свега да прихвати неумитност чињеница, ма како страшно и претеће оне звучале. А оне говоре следеће.

На Косову живи више од милион Албанаца и једва сто хиљада Срба. Тамошњи Албанци дуго већ не исказују никакву вољу да живе у Србији. Напротив. Њихово једнодушно расположење јесте да се одвоје од Србије и да створе сопствену државу.

Србија је у последњих двадесет година покушавала, и мирнодопским и војним средствима, да Косово врати у свој државни систем. Без успеха.

Србија је, после мучког бомбардовања НАТО-а 1999. била присиљена да повуче своју администрацију и своје снаге с Косова и да га преда на управу представницима Уједињених нација и НАТО-а.

Косово је саставни део Србије само на хартији. У стварности, од суверенитета Србије над Косовом није остало ништа.

У најбољем случају за Србију, тако ће и да остане. Српске власти се надају само једном: да Косово у формалном смислу не постане независна држава. Све друго су спремни да прихвате.

Акутан проблем на Косову се отворио откад су уставним амандманима 1968–1971, а потом и уставом СФРЈ из 1974, добили пуну аутономију и независан положај у односу на Србију. Није јасно како данашња српска власт мисли да ће још виши степен самосталности (предложен у плану Србије о суштинској аутономији Косова) решити проблем.

Уколико би, којим чудом, косовски Албанци прихватили предлог Београда и одлучили се да учествују на парламентарним изборима у Србији, они би, као јединствена група, имали највећи број народних посланика у српској Народној скупштини. Без њих би било готово немогућно формирати владу, а њихова могућност да политички делују у корист својих сепаратистичких интереса стекла би пун демократски замах

Уколико би се определили за насилан вид борбе за своје циљеве, Србија би постала поприште терористичких акција у којима би јамачно страдали невини.

Подела Косова је опасна за Србију пре свега због тога што би Албанци у три општине на југу Србије одмах захтевали да се припоје Косову. Тиме би био пресечен правац север–југ, жила куцавица српског регионалног развоја.

Ако је све овако рђаво и безнадежно, шта да се ради? Има ли уопште решења, иоле корисног за Србију и наш народ?

Ево одговора, више као тема за размишљање, него као коначно решење.

За своју конструктивну улогу и прихватање статуса Косова у виду "надгледане независности" Србија би требало да тражи:

1. Пуноправно чланство у Европској унији у року од једне, максимално две године.

2. Хитан и ванредан пријем у НАТО.

3. Додатну међународну финансијску помоћ од више милијарди евра годишње у следећих неколико година.

4. Правичну накнаду за српску имовину и признање њеног материјалног улога на Косову.

5. Право гласа на Косову за све Србе и неалбанце рођене на Косову, без обзира на то кад су Косово напустили и где су се настанили.

6. Екстериторијалност верских и историјских споменика на Косову и ничим неограничено право Србије да се о њима стара, као и гарантовано право свих Срба да их слободно посећују.

Да ли би српско јавно мњење прихватило и одобрило један овакав план? Да ли би међународни чиниоци и институције пристали на један овакав предлог? Искрено, не знам, али знам да би вредело покушати.

Како би потомство судило о нама? Ни то не знам, али нека тај суд буде препуштен њима. На нама је да учинимо најбоље и најкорисније за свој народ у данашњем времену. Све друго је, бојим се, јефтина и празна прича.

Историчар, заменик председника ДХСС-а