И за радост и за бригу

Партизан је у Новом Пазару извојевао 12. узастопну победу у првенству и сачувао преимућство од шест бодова у односу на Црвену звезду. Тиме су главни задатак испунили, па могу да буду радосни због тога.

За разлику од ранијих утакмица у овој сезони врло рано су дали гол (Северина у другом минуту), па нису морали да јуре резултат како је то било у неколико претходних окршаја. Међутим, и овога пута је била драма, али сада зато што су морали да чувају најминималније вођство и да стрепе до последњег судијског звиждука.

Није за бригу што је противник стезао обруч пред голом „црно-белих”, него што је та опсада предуго трајала. С тим против, не само Новог Пазара, него било које екипе из наше лиге, Партизан не сме да се помири и да се ушушкава тиме да су освојена три бода. Водећи тим на табели заслужује похвале што је одолео, али, мора да призна себи, да му је и срећа помогла. Просто је невероватно какве прилике противнички играчи нису искористили. Уосталом, најјачи утисак у победничком саставу је оставио – голман! Јовановић је у неколико махова чуда чинио, а кад је дошло до тога значи да негде испред њега више њих није било на висини задатка.

Ово је шеста утакмица заредом на којој Партизан није примио гол. Штавише, последњи пут се мрежа иза Јовановића затресла из пенала. То је, дабоме, темељ на коме се граде успеси, али је једно кад је то заслуга одбране, а сасвим друго кад остане нетакнута захваљујући сплету околности. Због тога бедем пред својим казненим простором мора што пре да се учврсти, јер на срећу као савезника не може да се рачуна. Какве су поуке извучене из Новог Пазара видеће се већ у наредном колу против Чукаричког, супарника који ће вероватно да покаже да је нешто научио из европских лекција.

Партизан, додуше, не би морао да спасава живу главу у завршници утакмице да су његови фудбалери искористили неку прилику, а било их је. Међутим, после оног Северининог продора и пројектила, којим је и оборен Нови Пазар, „црно-бели” су затајили као стрелци. Додуше, ово је тек први пут у овом шампионату да су само једном погодили мету, али тако је било и неколико дана пре тога на Убу у шеснаестини финала Купа Србије. Разуме се, далеко од тога да је лоше када се да само један гол на утакмици, међутим, пада у очи да је то скромније од учинка у претходним двобојима.

Партизану је одлично кренуло у Новом Пазару, али он нема навику да нокдаун претвори у нокаут. Противник је имао цело прво полувреме да се дође себи, мада је и тада неколико пута имао добре шансе да изједначи. А из другог дела меча „црно-беле” мора да забрине што, на страну што су могли да повећају предност, нису могли да сломе вољу ривала, који је потпуно не само пренео игру на Партизанову половину, него изводио и озбиљне матне нападе, које није довео до краја само, што би се у шаху рекло, због превида или ситних грешака у кључним потезима.

Може да се прихвати да постоје и лоши дани. Међутим, у Партизану морају да се запитају како је могуће да против неког тима из наше лиге не могу да преузму иницијативу и да већ на следећој утакмици покажу да знају шта треба да раде.

Иначе, окршај у Новом Пазару је био један од ретких „акционих филмова” из наше лиге у коме је од прве до последње секвенца све прштало од набоја. Оба тима су налазила снагу и да задају ударце и да их примају. Темпо, вероватно, није био довољан за више нивое у Уефиним такмичењима, што је главни недостатак наших екипа у међународној арени, али јесте корак у том смеру и не би требало да се враћа на успаванке.