После трансплантације бубрега добила двоје деце

Драгана Јанићијевић, члан Удружења „Донорство је херојство”

Тачно пре 20 година осетила сам прве симптоме болести. Тада сам уживала у својим безбрижним годинама, нисам још напунила 21. Симптоми су били доста благи, а ни доктори нису то схватали толико озбиљно. Ту и тамо имала сам висок притисак, крварење из носа, али и све чешће вртоглавице од којих нисам могла да ходам праволинијски. Прва дијагноза је била анемија услед гинеколошких проблема, а сада знам да је то ипак био симптом моје болести. Добила сам неке силне инјекције и стање ми се некако, на први поглед, поправило.

Међутим, већ после два месеца опет су ми се јавиле мучнине и повишене температуре, али ништа није било алармантно. Затим ме је погодила јака температура праћена халуцинацијама, коју никако данима нисам могла да „оборим”. Једна дивна докторка код које се и данас лечим предложила је да урадимо нивое креатинина и урее у крви па да видимо шта треба још обавити. После анализе крви питали су ме да ли имам проблеме са бубрезима. Рекла сам да немам. Резултати лабораторијских параметара су били превисоки, креатинин близу 1000 умол/Л. Мислили су да је реч о грешци, па су ми урадили поново анализе и резултати су били исти… Није била грешка...

Хитно су ме пребацили у Ниш на Одељење нефрологије. Анализе, ултразвук и остала дијагностика показали су стварно стање. Моји бубрези су престали да раде, докторка ми је рекла да морам да кренем на дијализу. Тада су ме стицајем околности пребацили на ВМА у Београд, али је већ било касно за моје бубреге… Тог априла, 2004. године прикључили су ме на апарат за дијализу. Тада је кренула моја агонија, али и моја борба.

Тих првих месеци сазнала сам да је трансплантација бубрега спас за мене. Мама и тата су урадили прве анализе да би се видело да ли могу да буду донори, али све то што се десило утицало је и на њих. Мама је врло брзо од силног стреса добила дијабетес и терапију инсулином, а тата који је био моја крвна група покушавао је да остане прибран и здрав, али такође није могао због проблема са дијабетесом да ми буде донор бубрега, иако је инсистирао на томе и тражио да потпише да то жели. Остало ми је да се упишем у листу чекања и да верујем да ће све бити у реду.

Дани на дијализи су пролазили, сваки други дан по четири сата сам била привезана на апарат који ослобађа моју крв од отрова и воде која се уноси. Рестрикција хране и оно најтеже – воде, неопходна је сваког дана. Сва течност улази у збир и килажу коју на дијализи извуче дијализатор. Оптималан унос је пола литра течности дневно, не само воде него течности у коју улазе и чај или кафа, супа, јогурт или млеко... Унос воћа је ограничен због калијума, а опет и због течности коју воће садржи у себи.

На дијализи је било и тешких и горих дана. Ниједан није био лак. Сваки пут су ту убоди са две дебеле игле и то ако је бољи дан, а могу да се понове и више пута ако нешто није у реду. На крају дијализе пада притисак, боли глава, тело и душа...

Морам да признам да ме је особље одељења дијализе мазило и пазило јер сам била најмлађа, као и на ВМА (много нас је било младих нажалост), а и овде у Прокупљу. Хвала им пуно на томе.

Због дијализе нисам могла да одлазим на дужа путовања. Она јесу изводљива, али и доста компликована због тога што мора да се обезбеди дијализа у месту у које се путује.

Онда када то никако нисам очекивала и могла можда само да сањам о томе, добила сам подршку од једног дивног човека који је данас мој муж. Била сам на дијализи и знао је све о мени али је ипак изабрао да стане уз мене и да се бори заједно са мном и да ме воли, мене и моју руку у модрицама, мене којој бубрези не раде. Моји родитељи, породица и пријатељи ме нису никад напустили и поред њих он ми је био највећа подршка.

Једне јесење ноћи је зазвонио телефон, тачно у три сата после поноћи. Неко ми је рекао: „Драгана, можда имамо бубрег за вас…” Пре тога сам два пута добила сличан позив, али је у том тренутку неком другом више одговарао потенцијални донорски бубрег.

Из Прокупља смо доста брзо стигли до Београда санитетом. Ту је било још породица које су дошле са истом надом. После анализа, круг се смањивао и на крају смо остали још један саборац и ја.

Уследила је брза припрема за операцију, још један разговор са тимом лекара. Тада су ме између осталог питали да ли имам децу. Рекла сам: „Не, али имаћу.”

Пробудила сам се и знам да ми је било тешко то буђење из анестезије, али доктори су ми рекли да је све протекло како треба. Те ноћи сам добила живот на дар. Добила сам бубрег од човека који је донирао своје органе. Бескрајно хвала његовој породици и њему. Не постоје речи којима бих могла да опишем ту захвалност јер је у тренутку када се један живот угасио, у једној тешкој ноћи породица дала сагласност да три живота буду спасена. Не прође дан да не помислим на мог донора, да му у себи не шапнем „хвала”, али и да се наглас захвалим.

После трансплантације уследиле су редовне контроле, захваљујући мом донору, тиму и особљу трансплантације органа ја живим нови живот.

Три године након трансплантације, уз помоћ тима са ВМА и доктора из Клинике за гинекологију УКЦС-а, постала сам мајка. Из велике љубави и пожртвовања рођен је Милош. Три године након тога родио се и Богдан, други син. Трансплантација органа спасава животе, али рађа и нове.