Не­слав­ни крај Тур­ског Ган­ди­ја

По­сле осам по­ра­за у су­че­ља­ва­њу с пред­сед­ни­ком Ре­џе­пом Та­ји­пом Ер­до­га­ном во­де­ћа опо­зи­ци­о­на Ре­пу­бли­кан­ска на­род­на пар­ти­ја (ЏХП) ко­нач­но је по­сла­ла у пен­зи­ју свог ви­ше­го­ди­шњег ли­де­ра Ке­ма­ла Ки­лич­да­ро­глуа и иза­бра­ла но­вог пред­сед­ни­ка. Тај по­тез је по­ву­чен уочи ло­кал­них из­бо­ра на ко­ји­ма ће вла­да­ју­ћа Пар­ти­ја прав­де и раз­во­ја по­ку­ша­ти да по­вра­ти из­гу­бље­не по­зи­ци­је у нај­ве­ћим гра­до­ви­ма у зе­мљи пре све­га у 16-ми­ли­он­ском Ис­тан­бу­лу, у ко­јем је Ер­до­ган од­ра­стао и пре три­де­сет го­ди­на за­по­чео ка­ри­је­ру.

„За раз­ли­ку од свог прет­ход­ни­ка, ја ћу во­ди­ти хра­бру и од­луч­ну по­ли­ти­ку. Ми ве­ру­је­мо да ће­мо до­са­да­шње по­ли­тич­ко без­на­ђе пре­о­кре­ну­ти у на­ду. Са­да смо отво­ри­ли вра­та за по­бе­ду на ло­кал­ним, а ка­сни­је и на пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма”, уве­рен је но­ви пред­сед­ник Ре­пу­бли­кан­ске на­род­не пар­ти­је Озгур Озел (49) по­сле из­бо­ра на кон­гре­су ко­ји је ових да­на одр­жан у Ан­ка­ри.

Де­ле­га­ти су, до­ду­ше, би­ли по­де­ље­ни: но­ви шеф пар­ти­је ко­ју је сво­је­вре­ме­но осно­вао Му­ста­фа Ке­мал Ата­турк до­био је 812, а већ бив­ши шеф Ки­лич­да­ро­глу 536 гла­со­ва. „Ово је за ме­не уда­рац но­жем у ле­ђа”, ка­же по­сле по­ра­за до­сад не­до­дир­љи­ви ли­дер ЏХП-а.

Но­ви пред­сед­ник Озел је шеф по­сла­нич­ке гру­пе во­де­ће опо­зи­ци­о­не стран­ке. Ужи­ва по­др­шку гра­до­на­чел­ни­ка Ис­тан­бу­ла Екре­ма Има­мо­глуа, по­ли­ти­ча­ра ко­ме ће, пре­ма мно­гим про­це­на­ма, при­па­сти вре­ме ко­је до­ла­зи. То је из­гле­да и би­ло пре­суд­но при­ли­ком од­лу­чи­ва­ња де­ле­га­та.

По­сле по­ра­за на пред­сед­нич­ким и пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма, ко­ји су одр­жа­ни у ма­ју, до­са­да­шњи ли­дер ЏХП-а Ки­лич­да­ро­глу на­шао се на уда­ру уну­тар стран­ке. Од­био је да под­не­се остав­ку. Ни­је мо­гао да схва­ти да су се вре­ме­на про­ме­ни­ла, да се ви­ше не мо­же, као не­кад, жи­ве­ти од ста­ре сла­ве, са­мо ако се ис­пред се­бе ис­ту­ри пор­трет осни­ва­ча ре­пу­бли­ке Ата­тур­ка. По­што фи­зич­ки ли­чи на ин­диј­ског фи­ло­зо­фа и бор­ца за не­за­ви­сност, ко­га је опо­на­шао, до­био је на­ди­мак Тур­ски Ган­ди. Али, очи­глед­но ни­је ус­пео да ухва­ти ко­рак с про­ме­на­ма ко­је је до­нео 21. век и од 2010. го­ди­не, кад је до­шао на че­ло стран­ке, тр­пео је по­раз за по­ра­зом. По­ку­шао је да ује­ди­ни опо­зи­ци­о­не пар­ти­је, али ни­је до кра­ја ус­пео, по­што су се за истим сто­лом на­шли не­по­мир­љи­ви по­ли­ти­ча­ри – ра­ди­кал­ни на­ци­о­на­ли­сти и се­ку­лар­ни ле­ви­ча­ри.

„Ми кре­ће­мо у кам­па­њу. Ер­до­га­но­ва вла­да ви­ше не мо­же да осво­ји ве­ћи­ну с ова­ко ви­со­ким тро­шко­ви­ма жи­во­та ко­ји по­га­ђа­ју ми­ли­о­не гра­ђа­на, по­ра­стом не­за­по­сле­но­сти, на­глим па­дом кур­са на­ци­о­нал­не ва­лу­те”, уве­рен је Озел.

Ре­пу­бли­кан­ска на­род­на пар­ти­ја, ко­ју са­да пред­во­ди Озел, на­ћи ће се на пр­вом ве­ли­ком ис­пи­ту на ло­кал­ним из­бо­ри­ма, ко­ји ће би­ти одр­жа­ни по­след­њег да­на мар­та 2024. го­ди­не. Кључ­но пи­та­ње је­сте да ли ће ус­пе­ти да за­др­жи чел­не по­зи­ци­је у три нај­ве­ћа гра­да у зе­мљи – Ис­тан­бу­лу, Ан­ка­ри и Из­ми­ру.

Про­ме­не у во­де­ћој опо­зи­ци­о­ној стран­ци па­жљи­во се пра­те и ана­ли­зи­ра­ју у вла­ди. Не би­ра­ју­ћи ре­чи, Ер­до­ган је већ кре­нуо у офан­зи­ву.

„Из­бор но­вог ли­де­ра Ре­пу­бли­кан­ске на­род­не па­ри­је су­штин­ски не­ће ни­шта про­ме­ни­ти. Но­ви и ста­ри пред­сед­ник су исти. Ки­лич­да­ро­глу је са­ра­ђи­вао с ко­пред­сед­ни­ком про­курд­ске На­род­не де­мо­крат­ске пар­ти­је Се­ла­ха­ти­ном Де­мир­та­шом, ко­ји је због по­др­шке те­ро­ри­сти­ма тре­нут­но у за­тво­ру, као и с би­зни­сме­ном Осма­ном Ка­ва­лом, ко­ји је по­др­жао за­ве­ре­ни­ке ко­ји су 2016. го­ди­не по­ку­ша­ли да из­ве­ду др­жав­ни удар у Тур­ској. И но­ви ли­дер по­др­жа­ва те­ро­ри­сте Де­мир­та­ша и Ка­ва­лу”, ис­та­као је у пр­вом ре­а­го­ва­њу Ер­до­ган, ли­дер АКП-а, ко­ји је на вла­сти не­пре­кид­но две де­це­ни­је.

Ер­до­ган је у ма­ју, ми­мо пред­ви­ђа­ња, по­бе­дио на пред­сед­нич­ким пар­ла­мен­тар­ним из­бо­ри­ма. У то­ме му је нај­ви­ше по­мо­гла раз­је­ди­ње­на опо­зи­ци­ја и не­де­фи­ни­са­на по­ли­ти­ка Ки­лич­да­ро­глуа. Али још ни­је за­до­во­љан.

„Тр­ка ни­је за­вр­ше­на. Ми же­ли­мо да по­вра­ти­мо власт у ве­ли­ким гра­до­ви­ма у Тур­ској, у ко­ји­ма смо 2019. из­гу­би­ли ве­ћи­ну”, ис­ти­че.

Бит­ка за осва­ја­ње Ис­тан­бу­ла већ је по­че­ла, иако је до из­ла­ска на би­ра­ли­шта оста­ло ско­ро пет ме­се­ци. Тај град, иако ни­је пре­сто­ни­ца, у Тур­ској има по­се­бан зна­чај. То је нај­ве­ћи тр­го­вин­ски, фи­нан­сиј­ски и кул­тур­ни цен­тар у том де­лу све­та. У ње­му жи­ви ви­ше од 16 ми­ли­о­на Ту­ра­ка и по­је­ди­нач­но је ве­ћи од 130 зе­ма­ља на пла­не­ти.

„Ко вла­да Ис­тан­бу­лом, тај вла­да ислам­ским све­том”, ка­жу пре­те­ри­ва­њу скло­ни тур­ски на­ци­о­на­ли­сти.