Салон уметности Панчева, границе и острва

Панчево – „Где је ту уметност и где су ту уметници. Нису ваљда на неком пустом острву иза граница”, у времену велике друштвене несигурности, захуктале транзиције, избегличке кризе и недовољне емпатије. У времену владавине глобалне електронске слике и појаве великог играча, мреже, највећих конкурената класичним уметностима – питања су на која 53. салон уметности Панчева даје 41 могући – и личан одговор. Широка лепеза слика, вајарских дела, графика, радова из области дигиталне уметности и уметничких предмета, понудило је исто толико аутора, она су пред публиком, обједињена поставком „Границе и острва”, у Галерији савремене уметности у Панчеву, отвореном до 25. новембра.

     По оцени жирија салона, прва откупна награда припала је Драгани Купрешанин за рад „Црвени Радион”, друга Катарини Ракић за дело „Мук”, трећепласирани је Владимира Томић са радом „Хаски”,, док је награду за излагачки термин у 2024. години освојио Милан Булатовић на основу рада „Спирала уређеног хаоса”.

     „Заједничко свим одабраним радовима јесте препознавање информација које објашњавају нашу средину, а и глобалну цивилизацију у којој живимо. Уметници су полазећи од субјективног става стварали дела доследно се држећи класичних, али и неких нових поступака и заната који су обогатили њихове напоре. Уочава се широк спектар интересовања и критичког размишљања и подједнако су заступљене мале теме и личне судбине, као и оне с великим наративима и причама које, на први поглед, заводе. Такође, веома је интересантно пратити поједине истакнуте актере панчевачке ликовне сцене и, кроз године, гледати њихов развој и пут. То је најбоља награда уметности”, истичу селектори Нада Денић, магистар вајарства, и Милан Јакшић, академски сликар и графичар, подсећајући да границе и острва представљају хранљиво тло за раст предрасуда и сукоба.

     Савремена уметност се налази на граници између финансијске несигурности и тржишта и у тим условима, у времену без идеологија, уметници постају изолована острва, идеја је коју селекција доводи у гро план. Као куриозитет наводи да су два излагача, Нада Оњин Жужић и Владимир Томић, учествовала и на Првом октобарском салону, давне 1971. године и то истиче као изузетан подвиг који говори о њима као уметницима, али и „о вечној уметности која није трка на сто метара, већ трка живота”.

      Настао по угледу на Београдски, најпре Октобарски салон Панчева, а потом Салон уметности, базиран је на отвореном конкурсу који уметницима нуди могућност да прикажу свој рад, али је истовремено и подстицај за истраживање културне прошлости града и помоћ у оцењивању културних политика.

     „Октобарски салон у Панчеву, као и све друге класичне изложбе, могу постојати заједно с океаном глобалне мреже. Њега не треба упоређивати с виртуелним светом, довољно је да настави да постоји, макар и као острво”, закључује селекторски двојац Денић-Јакшић.