Ко је мајмун у босанској џунгли

Иако је благовремено послао редовни шестомесечни извјештај високог представника (в.п.) о стању у БиХ, Шмит се није појавио на седницу СБ УН. Он је то објаснио као своју личну одлуку да не иде, што је тешко поверовати зато што се позиви на тако важно место не отказују, као и зато што је имао обавезу да писани извештај усмено брани. Питање је да ли је уопште позван или му је отказано.

Да ли су амбасадори западних земаља сталних чланица проценили да је време да престану са лакрдијом лажног в. п.? Или је сам Кристијан Шмит схватио да је његово лажно представљање не само недостојно него и бескорисно? Или су и они и он хтели да избегну контраизвештај Српске у коме се поново отвара поблем Шмитовог статуса? Не, ни једно ни друго ни треће или све помало! Они оданде су му јавили да не долази јер им, поред узмицања у Украјини и невоља на Блиском истоку, само још треба Шмит са проблемима које је сам изазвао у БиХ. Руски амабасадор при УН Небензја биће ионако у прилици да им натрља нос већ поводом прва два глобална неуспеха и не треба им још и овај трећи, локални. Не само на заседању СБ него и уживо, где је измишљени и умишљени в. п., свестан да му сат откуцава, кренуо на све или ништа.

Када би Шмиту упалило све што је наумио, био би у рушењу Дејтонске БиХ успешнији него свих шест регуларних в. п. заједно. Они су отимали од РС надлежности, мало помало, а он све одједном, и то без мандата СБ УН. Дотерао је да са њим у РС нико неће да разговара зато што никог није успио да убеди да је в. п. УН у БиХ. Није му помогло ни што га је Вучић, на молбу Меркелове, једнакратно ословио као в. п., ни то што је Гутереш сакрио записник са седнице на којој је остао само пропали кандидат за в. п., па ни то што су у Сарајеву прећуткивали да је пријављен само као немачки дипломата.

Иако данас више нико нема илузије о етичким перформансама савремених западних политичара, који анонимно и прећутно стоје иза Шмита, ипак сумњам да би се чак и Тони Блер, који је лагањем о Садамовом тајном оружју дао алиби за уништење Ирака, лажно представио као в. п. УН у БиХ. Тони је интелигентан, његове лажи су откривене накнадно, тек пошто су Американци упали у Багдад и више им нису ни требале као повод за агресију. А Крис (Шмит)? Он је слагао да је в. п. претходно и пре него што је стигао у БиХ и лаж понавља са германском дисциплином и упорношћу. И да су му, рецимо, одозго рекли да је Наполеон Бонапарта, он био навукао чизме и са маршалском палицом, преко Козје ћуприје дојахао на Башчаршију и, уместо на бонска, позивао би се на императорска овлашћења.

Матор човек са министарском референцом у једној озбиљној европској држави, несуђени кандидат те земље за в. п. испред УН, а лаже наивно као дете. И још се у ту лаж толико уживео да на локалне демократски изабране политичаре виче, лупа шакама о говорницу, назива их мајмунима, прети им, судски их гони зато што га не слушају, уместо они њега због лажног представљања. Допринела је и подршка сарајевске махале: „Ако не ваља каурима, нама, богме, ваља, па макар и не био в. п. дохака ли Додику, опростићемо Американцима што млаве браћу муслимане у Гази. Ако га каури у СБ неће за в. п., ми ћемо га за хаџију.” Довољно да Шмит поверује да је колонијални протектор. Невероватан морално-психолошки лик који ће бити изучаван као трагикомична појава у политичкој историји БиХ.

Но, и такав какав је, Шмит је у нечему ипак успео у Босни? Свакако не као в. п., јер он то није, без обзира на то што га неки тако титулишу. Успео је као скандал-мајстор: он, наиме, није само скандалозна појава него и генератор скандалозних одлука које га држе у центру пажње. Напросто, можете да га игноришете у пола БиХ, можете да поништите све његове одлуке, можете да му откажете све службене контакте, али не можете да не реагујете на све његове провокације, попут оне да ентитетске границе не постоје. Али, ево како у интервјуу сарајевском „Ослобођењу” од 17. 09. 2023. своју позицију у БиХ објашњава сам Шмит:

„Ово је као позориште. Ово је као да мајмуни наступају у циркусу. Ја сам акредитовани дипломата. Можда у Бањалуци не виде то тако, али то ме уопште не занима. ЕУ је јако иритирана. Ако се одигравају овакве глупости, то не води БиХ ка чланству у ЕУ. Ја сам увек спреман на шалу. Међутим, не могу се глупости ваљати једна за другом. Требало би да разговарамо пристојно, као људи. Додик вара људе зато што износи лажне тврдње. Он не зна колико подршке добијам из Републике Српске, јер људи тамо желе разумну политику а не циркус.”

„Мајмуни у циркусу!?” Упркос свему, невероватно је да немачки дипломата српске политичаре пореди са мајмунима, а ако је пак мислио на себе, претерао је у самокритици. „Политички циркус” можда и може, али питање је ко су продуцент, режисер, глумац, а ко публика.

Позивајући се, овом приликом, на своју „дипломатску акредитацију”, Шмит и сам индиректно признаје да није в. п. Он заиста, поседује акредитацију немачког дипломате, али не и акредитацију УН. Дакле, представља само једну од стотинак чланица УН, што није ситна разлика.

А онда Шмит каже: „Можда то неки у Бањалуци то тако не виде, али то ме уопште не занима.” Прво, није тачно да у Бањалуци тако то не виде само неки, него не виде ни председник, ни парламент, ни влада, ни медији, ни јавност у Српској. И, друго, Шмит покушава да своје лажно представљање прикаже као ствар субјективне перцепције, па неко види да он није в. п., а неки да јесте. Дошао је у туђу земљу чији представници су по Дејтону требало да учествује у фази кандидовања за в. п., а он каже да га баш брига шта они мисле. Чак су и СС  генерали у НДХ слали извештаје у Берлин о реакцијама окупираног народа, а Шмита се не тиче.

Затим, у следећа два реда цитираног пасуса, Шмит каже: „ЕУ је јако иритирана. Ако се одигравају овакве глупости, то не води БиХ ка чланству у ЕУ.” Срби нису марљиви и педантни као Немци, али нису ни глупи, и знају да је чланство у ЕУ ем на врби свирала, ем подразумева јединствену Босну, што значи БиХ без Српске. Упркос новим охрабрењима Брисела, последње анкете показују да у РС никад није било мање расположење за евроатлантске интеграције.

Шмит наставља како је „увек спреман на шалу”, али да „не треба ваљати глупости”, него „разговарати пристојно као људи”. Тог политички коректног, дипломатског говора у коме вас убеђују да је црно бело, а бело црно и покушавају да вас намагрче у вашем интересу, Додик се наслушао. На у целофан упаковани западни безобразлук одговарао је крајишким псовкама илити „запаљивом реториком”. А да је Шмит „увек спреман на шалу”, једино није спорно. Он је и сам једна велика шала колективног Запада у БиХ. Неукусна, чак црнохуморна.

На Шмитово завршно „Додик вара људе зато што износи лажне податке”, клинци би одговорили: „Ама, види ко му то каже!” И на крају Шмитов крешчендо: „Додик не зна колико подршке ја добијам и из Републике Српске!” Не зна Додик, али не знају ни други. Биће да је то нека тајна љубав коју крију и Шмит и његови анонимни обожаваоци. Ономад за Телеринг РТРС вели: „Ја хоћу са свима да разговарам, проблем је што Додик неће са мном.” Да сам на Додиковом месту, ја бих га примио под условом да се поштено најави као немачи дипломата. Не знам само шта би му то вредело јер из игре су га избациле Русија и Кина у СБ УН, а тамо га више неће ни позивати нити читати његове извештаје. Неће га ни сменити, јер га нису ни изабрали.

Професор емеритус

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa