Протести и помало политика

Сведоци смо у последње време серије разноразних протеста у одређеним државним и јавним предузећима, али и одређених еснафа, пољопривредника, радника у култури, итд. Симптоматично, баш сад пред изборе, а оно што додатно изазива пажњу јесте то што протестују појединци или тек понека удружења, док већински део радника или еснафа то не чини. Галамџије, гле чуда, добијају озбиљну логистичку подршку медија под покровитељством Драгана Шолака, а кандидати са посланичке листе господина Шолака и Ђиласа обавезно одлазе међу људе на протесту да им пруже подршку. Више него провидно, зар не?

Усудићу се да изнесем став у вези са свим тим појавним облицима на улицама и путевима по Србији или у одређеним јавним и државним предузећима. Свакако, постоји незадовољан свет и то није спорно. Нема никакве дилеме да постоје и разни бахати директори државних фирми и јавних предузећа, као и разни руководиоци у њима. Све то када се споји са примањима, која неретко запосленима не одговарају, изазива револт и сасвим је логично да дође до незадовољства. Владајућа странка, уколико јој грађани поклоне поверење, мораће прво да промени те бахате руководиоце, јер су неретко баш они генератор кључног незадовољства запослених. Једнако је и са људима по локалним самоуправама који не желе да саслушају незадовољне суграђане, веома често су то пољопривредници. Ипак, овај вид протеста који се тренутно одвија везе нема са тим незадовољством. Заправо, има везе са злоупотребом незадовољства и њиховим стављањем у функцију предизборне кампање, слободан ћу бити да кажем, и покушаја стварања одређене предреволуционарне атмосфере која би могла да се искористи уколико Драган Шолак и Драган Ђилас не буду задовољни изборним резултатима, а како се ствари одвијају већ сада је сасвим јасно да им се смеши нови пораз.

Хајде да реално сагледамо оно што се догађало у „Пошти”. Оног момента када је председница владе села за сто са незадовољним радницима решење је пронађено, прихваћени су реални захтеви и ствар је завршена. Ипак, испоставило се да постоји још једна омања групица која је незадовољна тиме што је решење пронађено, а како ствари стоје испада да предводници те групице директно раде за конкурентску кућу која се бави пословима курирске доставе пошиљки и која је, гле чуда, у власништву Шолакове „Јунајтед групе”. Они најављују даљу радикализацију протеста, испостављају сумануте захтеве за које су свесни да их ниједна држава не би прихватила, али њима није ни стало до тих захтева. Они су у целој причи политички активисти и суштински раде за политичке циљеве њихове опције на изборима. Када се најбоље може сагледати да је протест политички мотивисан.

Управо када се испоставе крајње нереални захтеви за које онај ко их испоставља зна да су немогући за прихватање. То се рецимо догађа у протесту „пољопривредника”. Тражити да држава не контролише парцеле и шта је на њима посејано, као и да се омогући да на бензинској пумпи сипате гориво без урачунавања акцизе и ПДВ-а, јасно је да тражите немогуће. Заправо, тражите да држава допусти јавашлук и да уруши саму себе. Апсолутно је сваком пољопривреднику јасно да је готово 100 одсто њихових захтева испуњено, али они који им захтеве пишу или им дају медијску логистику подршку, њима није циљ да се било шта испуни или да до договора дође, већ да се користи политички моменат пред изборе.

Напоменух да је Драгану Шолаку и Драгану Ђиласу сасвим јасно да на изборима њихове приватне листе неће добро проћи и да од промене о којој сањају нема много вајде. Чак ни у Београду, где су се толико надали. Отуда, прелази се на фазу Б, то јест увода у постизборне активности, а то је кукање да су покрадени на изборима. Да би се незадовољство појачало, као и вера код незадовољних којима манипулишу да су заиста покрадени, они ће до самих избора кроз изазивање штрајкова и блокада покушати да паралишу државу и да делегитимизују изборе. Руководе се оном народном да пара врти где бургија неће.

Ипак, као и до сада, мораће да прихвате још један болан пораз по њих у низу.

Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa