Сумрак седме силе

Сведоци смо да се времена, а и људи, мењају. Главни извор информисања сада су тзв. друштвене мреже. Некад је било другачије: радио је био најбржи извор информација, али смо се појавом телевизије посебно обрадовали и деценијама смо удобно у фотељи уживали у том новом технолошком достигнућу.

То су била нека друга времена. Пред камерама и микрофонима били су људи који су се школовали за тај посао. Од њих је гледалац телевизије могао пуно тога да научи. Телевизија је имала задатак да информише, али и образује.

Шта се то десило у међувремену са новинарством у Србији? Зашто је занимање новинара до те мере деградирано и понижено? Ко је све данас новинар, водитељ или репортер? Ко је толико срозао ову часну професију и дозволио да нам се са екрана обраћају људи без елементарног знања, васпитања и образовања?

Можда не бих ни написао овај текст да нисам видео изјаву коју је недавно дала Леа Киш, дугогодишња водитељка и новинарка. Поред лепих манира и природног шарма говорила је течно, уважавала саговорнике, а реченице су јој биле јасне и граматички исправне. Она није на телевизију дошла са улице, из неког ријалитија или на неки други начин, како данашње газде телевизије бирају своје миљенице. Из куће је понела домаће васпитање, а пуно тога је научила од свог мужа Моме Јокића, који је важио за једног од најбољих спортских новинара.

Са сетом се сећамо људи које смо волели да слушамо и гледамо: Данка Нововић, Душанка Калањ, Дина Чолић...

А данас? Шта се сада нуди гледаоцима у Србији и ко су те особе са напућеним уснама, оскудно обучене и са уграђеним силиконима, које су ни криве ни дужне свакодневно сатима на екранима?

Већ поменута Леа Киш поставила је с правом питање да ли те ријалити звезде, промовисане у водитељке, које је неко ко има моћ да утиче на јавно мњење поставио на та места и доделио им те улоге, имају право да рецимо Ивону Пантелић, Ивану Зарић или Драгану Косјерину називају колегиницама?

И да ли је то увредљиво за Миру Адању Полак, Ољу Бећковић или Тању Петернек? Верујем да се не осећају пријатно ни Мирјана Бобић, Јована Јоксимовић, Марија Стаменић или Бранкица Станковић кад их бивше „водитељке” „Фарме” или „Парова” ословљавају колегиницама.

Када погледате биографије људи који воде телевизије, уређују те програме и бирају људе који ће се обраћати са екрана, управо ћете добити слику професије која је готово изумрла.

Наравно, част изузецима и телевизијама и ауторима који се боре да колико-толико сачувају достојанство ове професије.

Некада су вешти уредници одлазили на Факултет политичких наука или на Факултет драмских уметности, где су „ловили” таленте. Тако су многи глумци прва искуства пред микрофоном и камерама стицали на радију и телевизији. Иван Бекјарев, Злата Нуманагић, Љерка Драженовић, Светозар Цветковић, Маја Сабљић били су водитељи на радију Студија Б, Драган Николић је водио „Максиметар” на РТС-у, где се као водитељ окушао и Радош Бајић, а значајан траг на телевизији оставили су и песник Љубомир Ршумовић и књижевник Мома Капор...

Данашњи шефови своје адуте не траже на факултетима већ их „регрутују” у свом најближем и најприроднијем окружењу – у ријалитију. Они најгласнији, најратоборнији и често најпримитивнији добијају понуду и аутоматски постају водитељи. Није ни чудно јер, нажалост, данас телевизије у Србији, углавном, служе да би њени власници имали моћ, утицај и новац.

Сада готово сваки власник таблоида, који годинама трују и прљају Србију, има своју телевизију.

Дебело је заказао РЕМ и показао да је зрео за ремонт. Тужно је што је гледалац принуђен да са екрана гледа насиље, примитивизам, недоличне сцене и индивидуе којима је потребна озбиљна медицинска помоћ и брига.

Ових дана скупштина је усвојила нови закон о електронским медијима, али се ту ништа неће мењати. Упркос жестокој расправи да ли ријалити треба протерати са малих екрана или бар њихово емитовање померити на ноћне термине, све остаје исто. Уредницима и власницима телевизија битни су рејтинзи и шерови па што су бизарнији и примитивнији сви садржаји, то добијају већи простор и ударне термине. Тако се бирају и водитељи тих емисија, који се хвале да имају пуну подршку својих власника који их за то богато плаћају и награђују.

Сцене секса, вређање, шутирање, псовање су у циљу дизања рејтинга. Немојте да се изненадите ако ускоро неке водитељке своје емисије буду водиле без одеће. Не бих желео да учествујем у том скрнављењу и понижавању тих недужних девојка, па им нећу спомињати имена.

Таблоиди су још агресивније кренули у промоцију и величање тих несрећних девојака, које полуголе пуне насловне стране тих листова. Као новинар, више као родитељ, питао сам се да ли би газде тих телевизија своје ћерке желели да виде у том блату и муљу и да ли их бар некад гризе савест због тога што се иживљавају и крију иза тих несрећних особа које у тој каљузи служе за подсмех и сажаљење.

Да ли је ово тотални сумрак „седме силе” или има још наде?

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa