Мит о савезништву

Специјално за „Политику”
Неоколонијални и бахати приступ западном Балкану, одсуство сваког интегритета, дупли стандарди и историјски ревизионизам мотивисан личним потребама страних дипломатских губернатора акредитованих на простору бивше Југославије, најбоље је, у време овогодишњег обележавања Дана примирја, био илустрован скандалозним понашањем немачког и француског амбасадора у Приштини и самовољним измештањем споменика над костима српских војника страдалих у балканским ратовима и у Првом светском рату на тамошњем православном гробљу.

Тај споменик је био непријатно подсећање ко су били савезници у светским ратовима и колика је била цена победе коју су платили Србија и српски народ. Тај споменик је директно поткопавао ревизионистички наратив тренутно владајућих политичких елита у Европи и њихов покушај да се под плаштом лажног помирења од џелата направи жртва, од поражене стране победник, а истински победници понизе и затре им се сваки траг вековног постојања на територији која је брутално отета и окупирана супротно међународном праву на које се сада испразно позивају. Лични мотив „дипломата” Родеа и Героа за скрнављење споменика српским војницима сахрањеним на овом гробљу је прошлогодишња хистерија у приштинским медијима јер је званична церемонија полагања венаца поводом обележавања Дана примирја обављена на гробу и испред споменика српским војницима.

Пошто циљ оправдава средство, и Роде и Геро су били спремни да учине све да их албански медији на КиМ воле, ако треба и да мало „дотерају” историју па и да оскрнаве гробове српских мученика, за шта би у својим матичним земљама завршили у затвору. И не само то, у одговору на огорченост јавности арогантно су изјавили да су њихове амбасаде донеле самостално одлуку да овај споменик „мало” изместе. Ове две амбасаде су, без консултација са Епархијом рашко-призренском и, наводно, без макар формалног захтева локалној самоуправи у Приштини, која и нема управљачка права над српским православним гробљем, дале директан налог приштинском комуналном предузећу које се бави одржавањем јавних зелених површина да измештањем споменика оскрнави гроб палих српских војника. И тим чином су се шефови ових „дипломатских” мисија поносили у својој изјави албанским медијима на КиМ.

С нешто мање поноса, али са истим степеном бахатости, изјавили су у одговору на бурну реакцију српске и међународне јавности да ће „покушати да споменик врате у пређашње стање”, спинујући мотиве и последице оваквог понашања, без искреног извињења за тај срамни чин. Прошле су две недеље, споменик није враћен на своје првобитно и једино могуће место по православној хришћанској традицији, искрено извињење није упућено. Да ли се, као и у многим другим случајевима, и овде купује време у нади да ће скандал који су изазвали покрити рузмарин, снегови и шаш и да ће споменик који је оскрнављен по налогу немачког и француског амбасадора са циљем да не боде очи Албанцима на КиМ постати нова реалност и остати такав заувек? Одговор је вероватно потврдан. У неким другим временима када глобални систем вредности није био потпуно урушен, у институцијама неких других земаља које држе до професионалног интегритета својих дипломата, и један и други би већ били опозвани. Али то овде очигледно није случај.

До сада смо већ навикли да стране дипломате имају једну причу у Београду, другу у Приштини, трећу у Сарајеву, четврту у Подгорици, пету у Скопљу. Тако су се амбасаде Немачке и Француске у Београду „констернирале” чином својих колега из Приштине, док се министарства спољних послова у Берлину и Паризу нису смислено оглашавала поводом овог скандала. Искрено, од немачких званичника и нисам имао нека велика очекивања. Њима је, много више него земљама победницама и у Првом и у Другом светском рату, у интересу да се о историјским чињеницама што мање прича и да се о „заслугама” говори на ревизионистички начин. Листа острашћених србофобних немачких званичника је, нажалост, дуга и има дубоке корене, од којих су неки несумњиво и историјски.

Немачки амбасадор у Приштини заслужује да се његовом „доприносу регионалној стабилности” и страственој подршци апартхејду који се ствара за српску заједницу на КиМ посвети посебан текст. Али када је у питању срамни чин француског амбасадора Героа, ово није први пут да Споменик захвалности Француској на Калемегдану у Београду црвени од стида због односа француских елита према Србији и српском народу. А да и не помињем да је 1999. године, током НАТО агресије на нашу земљу, на очима Француске на овом споменику био симболично везан црни флор, који је, како се чини, на прави начин илустровао искреност француског пријатељства.

Иако у српском и, реално, нешто мање у француском народу, још увек преживљава мит о вековном савезништву и о пријатељству, када су у питању француске владајуће елите, то не може бити даље од истине. Као и остале неолибералне структуре на власти у Европи, и француске елите су део деценијама гајеног трансатлантског пројекта, чији је циљ да се заштите интереси САД у Европи, а не интереси сопственог народа које би ови политичари требало да заступају, што се можда најбоље видело након почетка рата у Украјини.

Више пута у скоријој историји француски званичници су злоупотребили поверење српских политичара слаткоречивом причом о „традиционалном и искреном пријатељству” и уз њихове „личне гаранције” навели их да прихвате решења за која се испоставило да су директно угрозила наше националне и државне интересе. То је прекасно схватио Слободан Милошевић након разговора с Митераном 1991. године, током кога је лажним гаранцијама које му је дао француски председник наведен да прихвати Бадинтерову комисију. То смо са запрепашћењем гледали 1999. године, када се француски званичник и лекар (!) Бернар Кушнер, тадашњи специјални представник Генералног секретара УН на КиМ, који није скривао да сматра да су ужасни злочини којима су Срби били изложени у присуству међународне цивилне и војне управе на КиМ били разумљиви и оправдани, церекао на питања новинара о „жутој кући” у Албанији и сумњама да се, ако не у саучесништву, онда са знањем албанских власти и служби појединих НАТО чланица, у њој држе киднаповани Срби и монструозно убијају да би се њихови органи продали на црном тржишту.

Петнаест година касније то је потврдила независна истрага Дика Мартија, а наш „француски пријатељ” Кушнер је својим арогантним нечињењем, свесно или несвесно, постао саучесник у овом гнусном злочину, за шта никада није одговарао. Једносмерну природу нашег „савезништва и историјског пријатељства” схватила је наша целокупна јавност након француског брзопотезног признања независности „Косова” 2008. године. Права природа нашег односа се видела и приликом наводне грешке протокола на обележавању стогодишњице завршетка Првог светског рата у Паризу 2018. године, када је у првом реду међу високим званицама седео некадашњи командант албанске терористичке организације с КиМ, коме се сада суди за ратне злочине, а председник Србије, земље која је била савезница Француске у два светска рата, земље која је била победница и у Великом рату и у Другом светском рату, у н-том реду те исте ВИП трибине.

То је било више него очигледно у силеџијском покушају наметања француско-немачког плана почетком ове године, којим се, очекивано, ад акта стављају сви претходно постигнути и, по правилу, само од нас спроведени споразуми, и директно угрожавају интереси и територијални интегритет Србије гарантован Повељом УН и међународним правом. И, коначно, то је било болно отрежњујуће сазнање након скрнављења споменика српским војницима на приштинском православном гробљу пре неколико недеља по налогу изванредног и опуномоћеног амбасадора Републике Француске у Приштини, Оливијеа Героа. У политици једноставно не постоје пријатељи, већ само интереси. Што национални, што лични.

Упркос свему, српски народ и даље воли Француску „колико је она волела нас 1914–1918”, као што пише на Споменику захвалности Француској. Али извесно је да, и поред све испразне слаткоречивости Париза, ова љубав већ деценијама није обострана.