И Фишер би се веселио

Прст судбине умешао се у освајање прве европске златне медаље у целокупној славној историји шаха на просторима некадашње Југославије. Није он додирнуо прву сениорску медаљу самосталне Србије, практично обезбеђену и пре последњег кола. Није утицао ни да се приближимо сребру, први пут још од таквог резултата СФРЈ 1989, јер је за то био довољан и нерешен резултат са Грцима у последњем колу. Међутим, када је и тај меч добијен отворио се пут ка првом месту и најнеизвеснији део трке ка њему је тек почињао. Злато је ипак злато.

У последње коло Европског шампионата Србија и Немачка су ушле поравнате, са по 13 меч-бодова, уз најминималнију предност нашег тима по првом додатном критеријуму. Тај тешко предвидљиви број, такозвани Сонеборн, добија се када се резултати репрезентације у свих девет мечева помноже са укупним бројем меч-бодова тих екипа.

И на крају је одлучивала та апотекарска вага, којој и поветарац може да помери језичак на једну или другу страну. Када су обе екипе испуниле своје императиве, прво Немачка са 2,5:1,5 против Хрватске, а потом и Србија – после низа преокрета – са 3:1 против Грка, оба тима су на жеравици наставила да прате резултате свих својих претходних ривала.

Када је већ изгледало да злато освајају Немци, једини тим од којег смо изгубили, сва пажња се пренела на „доњи дом” и меч Исланда и Турске. Исланд смо у првом колу победили са 4:0, што је био наш далеко најбољи резултат и теоретски највећи могући производ бројева. Под условом да наше „жртве” са старта не изгубе од Турске, тима са чак 100 поена већим просечним рејтингом.

Исланђани су се борили као да они играју за медаљу. Један за другим, склопљена су три ремија и за таблом су остали само још Гудмундур Кјартансон, са топом, и Џемил Али Маранди, са топом и коњем. Објективно, то је реми позиција, али дешава се да јача страна победи, на пример Каспаров против Јудите Полгар.

У последњем мечу целог Европског шампионата 2023. Али Маранди игра за победу Турске и Немачке, а Кјартансон за бод Исланда и тријумф Србије са микроскопском предношћу по Сонеборну: 228:227. Мање од половине процента, као у трци Чавића и Фелпса, одлучује шампиона.

Играчи прелазе 100. потез, фигуре се врте у круг, исте позиције се понављају. Кјартансон прилази судији Небојши Баралићу и захтева да се прогласи реми на основу правила о троструком понављању исте позиције:

– Наишао сам на случај какав нисам имао у целој каријери. Тачно, иста позиција се поновила чак четири пута, али два пута је на потезу био бели, а два пута црни! По правилима ФИДЕ, реми се закључује тек када се три пута понови позиција са истим играчем на потезу. Морао сам да одбијем тај захтев за реми којим побеђујемо – прича генерални секретар ШС Србије и међународни судија Небојша Баралић, коме је ове године указана највећа могућа судијска част, да води меч за титулу светског првака.

Партија је настављена. Кјартансон се одбранио и ремијем у 111. потезу донео Србији златну медаљу, а Исланду часно 24. место. За репрезентацију која је данас неупоредиво слабија него пре четири-пет деценија, и тај пласман је био бољи од очекиваног 29. места по рејтингу.

Прст судбине померала је рука са Исланда, малене земље шаха и слободе избора. Земље која је после „меча столећа” Фишер – Спаски у Рејкјавику 1972. створила највећи број велемајстора по глави становника, а три деценије касније једина дала Фишеру држављанство, да би га избавила из затвора у Јапану и пружила му последње уточиште. Упркос претњама САД због Фишеровог играња у СР Југославији под санкцијама, упркос обавезама Исланда као чланице НАТО.

Да је Боби жив, веселио би се овој судбинској сарадњи двеју удаљених шаховских земаља које је највише волео.