У Србији се од карцинома лечи око 200.000 људи

У Србији годишње од рака оболи око 41.000, а умре око 22.000 људи. Висока смртност позиционира Србију на друго место у Европи. Само у Институту за онкологију и радиологију Србије (ИОРС) годишње се уради око 7.000 операција, док се у нашој земљи од разих врста карцинома лечи око 200.000 грађана. У разговору за „Политику” професор др Иван Марковић, директор Клинике за онколошку хирургију ИОРС и председник Канцеролошке секције Српског лекарског друштва, истиче да ће се учесталост оболевања, која је до пре 10 година повезивана са економски развијеним земљама, сада и у наредној деценији померати према мање развијеним и сиромашним земљама. Разлика у умирању постајаће све већа уколико доступност савремене терапије малигних тумора не буде колико толико уравнотежена. „Рано откривање кроз програме скрининга је кључно за смањење смртности. Лечење се у последњих двадесетак година, а посебно у последњих неколико година, значајно променило. Укључивање такозване циљане терапије и имуно терапије код све већег броја малигних тумора омогућило је да се и дијагностика најпре микроскопска, биолошка и генетска примењује код значајно више пацијената. Међутим, немају сви тумори те параметре и самим тим ни ти пацијенти неће имати користи од нових, иновативних лекова. Са друге стране, укључивањем познатих цитотоксичних лекова у лечење више типова карцинома, одобрених од стране РФЗО, омогућава квалитетније лечење”, нагласио је др Марковић.

Због чега имамо тако лошу статистику да се наша земља налази на другом месту у Европи по броју умрлих од карцинома?

Тај тренд се одржава неких пет година уназад. Први разлог је недовољан обухват ризичних група програмом секундарне превенције, односно скрининга који је за рак дојке, грлића материце и дебелог црева протоколима дефинисан. Други је свакако нездрав начин живота и излагање факторима ризика, пушење, узимање алкохола, исхрана богата животињским мастима, физичка неактивност. Посебно бих истакао релативно слаб одазив родитеља за вакцинацију деце ХПВ вакцином. Трећи разлог је свакако јављање лекару у одмаклим стадијумима болести када се примарни тумор већ проширио на лимфне чворове или удаљене органе, а то је око 55 одсто оболелих у Србији. Нема те статистике која је показала боље преживљавање у каснијим стадијумима. Савременим лечењем могуће је продужити период до лошег исхода болесника са одмаклим стадијумом малигне болести.

Како побољшати превенцију и рано откривање болести?

Неопходно је доследно спровођење скрининга. Да бисмо смањили смртност од малигних болести за 25 до 30 одсто потребно је да се 75 до 80 одсто људи који се према годинама и полу сматрају ризичним за оболевање, одазове на преглед. Потребно је и да су сви технички и кадровски услови за спровођење скрининга обезбеђени. За рак дојке то је мамографија на сваке две године код жена које имају од 50 до 70 година. Овај скрининг је најзахтевнији. Потребно је да постоји око 100 дигиталних мамографа на територији целе земље, обучени радиолошки техничари и барем два радиолога који независно „читају” мамографске снимке. За рак грлића потребно је једном годишње урадити Папаниколау тест од тренутка када жена има први сексуални контакт или од 20. године, према препорукама гинеколога. Тест на окултно крварење у столици и женама и мушкарцима саветује се једном годишње од 50. године, јер је то скрининг за рак дебелог црева. ПСА тест из крви препоручује се за рану дијагностику рака простате мушкарцима после 45. године. У посебно ризичне групе спадају особе са податком о наследном раку у породици. Такве особе улазе у програм посебног праћења у специјалистичким установама. 

Како оцењујете лечење оболелих од малигних болести у Србији? Колико се променила, на пример, терапија за оболеле од рака дојке?

Мултидисциплинарним одлукама о лечењу постиже се значајно бољи исход, односно боље преживљавање. На примеру карцинома дојке, од пре скоро две деценије доступна је циљана терапија агресивног ХЕР2 позитивног карцинома дојке, а од пре пар година је двоструко побољшана. На путу смо увођења имунотерапије код такозваних троструко негативних, посебно агресивних карцинома дојке и циљане терапије код носилаца BRCA 1 и 2 наследних мутација које имају рак дојке. Имуно и циљана терапија доступна је већ неколико година за метастатски меланом, што је допринело значајно дужем преживљавању. Наравно, свесни смо да је дуг пут до увођења и много нових лекова, али ми онколози ћемо то спремно дочекати.

Паралелно са применом нових лекова смањује се потреба за радикалнијим операцијама, уз очување квалитета живота, и праћено је савременим техникама зрачне терапије. 

Постоје ли листе чекања на институту на операције и почетак зрачне и хемиотерапије?

Не постоји здравствени систем ни земља у којима нема чекања на лечење. Проблем код нас је што се пацијенти упућују без минимума дијагностике, па она започиње од прегледа, радиолошке дијагностике, биопсије, све захтевније патохистолошке и често допунске дијагностике, конзилираних прегледа. Све то захтева одређено време, и било би некоректно то називати чекањем. Свугде то захтева време. Специфичности онколошког лечења захтевају високо специјализоване установе и кадар, посебно у данашње време. На свим пунктовима у Институту за онкологију свакодневно се листе заказивања ажурирају и пацијенти позивају према стадијуму болести и степену ризика. Навешћу пример препорука Европске асоцијације за хирургију рака дојке да је 60 дана од сумње до операције безбедно по пацијенте. У Институт за онкологију упућују се пацијенти из целе Србије, па је „притисак” на систем тиме још већи. Не желећи да овим умањим напоре свих других специјализованих установа, ми на институту покушавамо и углавном успевамо да период чекања од одлуке о лечењу не буде дужи од месец дана. Уколико се лечење започиње терапијом лековима, онда је пацијент „заштићен” од прогресије болести неко време, а хирургија и/или зрачна терапија се планирају у оптималном времену. Нагласио бих да је пандемија ковида „допринела” бољој реорганизацији најпре хирургије а потом и хемиотерапије кроз лечење у дневним болницама, где је број лечених пацијената већи, без дуготрајних хоспитализација и контаката са пуно особа. И поред двоструко већег броја апарата за зрачење, тренутно осам, радиотерапеути, физичари и техничари и даље раде у три смене.

Желим да овим речима умирим пацијенте и да нагласим да се о сваком од њих брину искусни тимови лекара и сестара.

Колико је значајно да Србија добије нови Институт за онкологију и радиологију Србије? Хоће ли се тако унапредити лечење оболелих?

Изградња Института за онкологију и радиологију Србије почела је 1939. године, као Завод кнеза Павла за изучавање и лечење рака, када је Београд имао 320.000 становника. Иста намена остала је и данас, али ти капацитети како технички тако и кадровски одавно су превазиђени. Изградња „Онкологије 2”, како популарно називамо идеју је неопходност, али са истовременим школовањем и едукацијом нових генерација лекара и специјализованих медицинских сестара, јер је то главни предуслов за успех у борби против епидемије малигних болести.

Ускоро нас очекује највећи годишњи догађај у онкологији – Канцеролошка недеља. Шта ће све обухватити овај догађај?

Ове године обележавамо 60. јубиларну Канцеролошку недељу, која ће се одржати у Сава центру. Као Међународни конгрес окупиће више од хиљаду учесника и преко 40 предавача из наше земље, региона, Европе и САД и омогућити размену знања у онкологији. Главне теме биће карцином дојке и плућа, са два мастеркласа и неколико научних симпозијума, као и карцинома дигестивног тракта и гинеколошке локализације. Такође планирамо и симпозијум „Будућност онкологије у Србији”, на коме планирамо учешће представника Министарства здравља и науке, представнике дистрибутера иновативних лекова и удружења пацијената оболелих од рака.

Информисање из нестручних извора је проблем

У Србији су људи склони томе да одлажу одлазак код лекара у страху да им доктор нешто не пронађе. Како променити такве ставове?

Ни у томе ми у Србији нисмо ни посебни ни специфични. Мој одговор је едукација, едукација и едукација – и популације и стручне јавности. Страх је увек присутан, рационалан, и још чешће ирационалан. Проблем су информисање из нестручних извора, и још горе ако пацијенти добију лоше савете од стране оних који би требало да пружају професионалне и на доказима засноване информације.

Баланс у оптимизацији и рационализацији су кључни

У последње време су набављени бројни апарати за зрачење, мамографи, одобрени су иновативни лекови. Колико је захваљујући томе унапређено лечење?

То и јесте задатак државе. Концепт солидарног здравственог система какав је наш је хуман, али екстремно захтеван. Обезбеђивање таквог система захтева и велика улагања, а морамо бити реални и рећи да је здравље све скупље и скупље. Нови лекови, нове дијагностичке и терапијске машине, нова опрема, хируршка помагала, све су скупљи. Наравно да таква улагања доприносе квалитету дијагностике и лечења, али већем задовољству здравствених радника и бољем лечењу пацијената. Баланс у оптимизацији и рационализацији су кључни.