Коначно верујемо у успех и просперитет
Деценије иза нас обележиле су драстичне промене у расту и развоју привреде наше земље. Очигледни резултати су постигнути по свим параметрима у односу на период од преко пет деценија – оцењује у разговору за „Политику” адвокат Игор Исаиловић, који се годинама бави питањима економије, привреде и политике. Иако се о тим својим ставовима редовно оглашава, у широј јавности, нарочито оној наклоњеној опозицији, више га повезују са појединцима из власти.
За наш лист Исаиловић говори о економским темама, али се осврће и на политичку ситуацију у Србији и предстојеће изборе.
Шта сматрате најважнијом променом која је довела до тих резултата о којима говорите?
То је свакако промена менталитета грађана. Као народ, почели смо коначно да верујемо у успех и просперитет. Сва обећања до 2012. године изгледала су као предизборна утопија, а реализацијом пројекта „Београд на води” започела је ера раста и развоја Србије. Тај пројекат, који су многи оспоравали, послужио је као доказ да ништа није немогуће, да се ствари могу радити другачије. Да може да се гради, ствара и напредује када за то постоји воља и способност. И зато мислим да до поменуте промене менталитета није дошло случајно, већ да је она резултат нове енергије и победничког начина размишљања који јача и шири се последњих десет година, упоредо са јачањем економије и реализацијом капиталних пројеката.
Појединци овој власти замерају управо један од таквих капиталних пројеката – „Београд на води”.
Чак и они који то замерају су редовни посетиоци управо „Београда на води”, баш као што се возе новим ауто-путевима, иду на нове стадионе, лете националном авио-компанијом... Сада је проблем „Београд на води”, који привлачи туристе и један је од најрепрезентативнијих делова главног града, а заборављају се проблеми који су нас мучили до релативно скоро. У Србији се, генерално, ствари брзо заборављају, па се веома често дешава да два или више пута морају да се решавају исти проблеми. Ко је заборавио хиперинфлацију, ратове, предузећа у реструктурирању, апатију друштва, отимање територије, санкције, шверц, мафије које су биле јаче од државе, од којих је једна убила премијера једне земље, није лоше да се подсети. Поред привреде која је била девастирана и де факто у стечају, инфраструктура је била у фази распадања, а земља на рубу пропасти. Прва ствар која је данашњу извршну власт затекла јесу поплаве какве Србија не памти. Последице тога су биле страшне, а све због претходног одсуства улагања у инфраструктуру.
Од тих поплава до данас прошла је скоро деценија.
Доста људи 2012. године није могло ни да претпостави каква ће Србија бити данас, а посебно након разорних поплава 2014. године. Признајем да нисам веровао ни ја. Међутим, чињеница је да је Србија данас поносна земља са импресивним резултатима, како у области економије, тако и у свим осталим областима. Ко би могао да верује да ће буџетски приходи за само једну деценију бити већи за 110 одсто и да ће економска снага државе бити више него дупло већа. Мало ко је могао да верује и прогнозира да ће раст БДП-а бити већи од 80 процената. Јавна улагања државе су већа за 171 одсто у односу на јавна улагања из 2012. године. Само у здравство уложено је око 85 одсто више средстава него што је то био затечени ниво. Улагања у културу су 2012. године била око 6.000.000.000 динара, а 2022. године била су чак 13.000.000.000 динара. Нето минимална зарада 2012. године била је 172 евра, а 2022. године достигла је 297 евра, а просечна нето зарада порасла је 73 одсто. Најимпресивнији развој доживела је грађевинска индустрија. Број саграђених објеката, путева, болница, школа није упоредив у процентима у односу на период од 2002. до 2012. године. Улагања, то јест инвестиције у овој области су по неколико десетина, па и стотина пута веће од претходног периода. Број параметара који показују да смо на добром путу заиста је огроман.
Набројали сте шта је урађено, а шта по вашем мишљењу још треба?
Морам да кажем да од свега што сам набројао још импресивније делују средњорочни па и дугорочни планови које Србија до сада никада није имала. До 2012. године извршна власт је деловала стихијски и само је „гасила” пожаре. Инвестициони план Србија 2027, када ће у нашој земљи бити одржан Експо, јесте нешто што је било незамисливо, не само за нашу земљу већ за овај део Европе. Србија је прва међу земљама у региону пружила руку и започела пројекат „Отвореног Балкана”. Огромна инострана улагања у грађевинску индустрију јесу очигледан пример поверења инвеститора у стабилност земље и владавину права. Нико нигде не улаже уколико сматра да власт није стабилна и да нема владавине права. Упоредите Србију са земљама у којима је нестабилна власт и доћи ћете до овог закључка.
Како се дошло до таквих резултата?
Дубоко и искрено верујем да успех није дошао случајно већ је за тај резултат заслужан Александар Вучић и његов тим. Оно што је очигледно јесте да нико, па ни опозиција није аргументовано демантовао било који постигнути резултат. Нико не спори његову лидерску позицију већ то истичу као нешто што је лоше. Политички опоненти неаргументовано само истичу да би они постигли бољи резултат, али не наводе на који начин. Предизборна обећања своде се на предизборна обећања из двехиљадите. Неки наводе да ће када они дођу на власт плате и пензије бити веће него данас, али никада не наводе како то планирају да остваре када су и плате и пензије лимитиране буџетом који је, подсетићу, 110 одсто већи од буџета из 2012. године.
И у овој кампањи се могу чути разна обећања.
Има и оних који су се кандидовали на изборима, а који заступају теорије завера, тезе да је земља равна плоча и друге ексцентричне ставове. Да социјалне мреже од комичара и других ексцентричних људи у свету нису направиле „хероје”, па и председнике, ово сигурно не би била тема када се разматрају озбиљна питања. Сведоци смо да грађани различитих земаља који су били залуђени илузијама с друштвених мрежа и који су сматрали да може бити занимљиво да чудни и неодговорни људи преузму део власти, буду касније у шоку када схвате какве све негативне последице могу донети такви политички потреси.
У децембру ове године бирамо будућност за нас и сву нашу децу, наставак развоја и раста Србије. Ови избори су вероватно најважнији у последњих тридесет година и сматрам да би била национална трагедија уколико бисмо на позиције моћи довели људе који би нашу земљу вратили у нека стара, ружна времена.
