У Србији живе 356.404 особе са инвалидитетом

У Ср­би­ји жи­ви 356.404 осо­бе са ин­ва­ли­ди­те­том, све­до­че по­да­ци Ре­пу­блич­ког за­во­да за ста­ти­сти­ку (РЗС) из­ве­де­ни из по­след­њег по­пи­са ста­нов­ни­штва. Пре­ма овим по­да­ци­ма, 213.885 осо­ба има про­блем са хо­дом, 90.525 осо­ба има те­шко­ће са слу­хом, 84.385 осо­ба ни­је са­мо­стал­но при оде­ва­њу, ис­хра­ни и одр­жа­ва­њу хи­ги­је­не, 62.824 осо­бе има про­блем са пам­ће­њем и кон­цен­тра­ци­јом, а 45.477 осо­ба има про­блем са ко­му­ни­ка­ци­јом. Број­ке та­ко­ђе све­до­че да зна­чај­но ви­ше же­на (208.300) има не­ку вр­сту ин­ва­ли­ди­те­та у од­но­су на му­шкар­це (148.104). А овај по­да­так тре­ба ту­ма­чи­ти у све­тлу чи­ње­ни­це да же­не у про­се­ку жи­ве пет го­ди­на ду­же у од­но­су на му­шкар­це, а ин­ва­ли­ди­тет је нај­че­шће пра­ти­лац тре­ћег жи­вот­ног до­ба. О то­ме илу­стра­тив­но го­во­ри по­да­так да не­ку вр­сту ин­ва­ли­ди­те­та има 14.951 осо­ба мла­ђа од 30 го­ди­на и чак 246.901 осо­ба ста­ри­ја од 65 го­ди­на. Ре­ги­о­нал­но по­сма­тра­но, у Бе­о­град­ском ре­ги­о­ну жи­ви 68.280 осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, у ре­ги­о­ну Шу­ма­ди­је и за­пад­не Ср­би­је жи­ви 93.785 осо­ба са хен­ди­ке­пом, у Ју­жној и ис­точ­ној Ср­би­ји жи­ви 87.245 осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, док у Вој­во­ди­ни жи­ви 107.094 осо­ба са хен­ди­ке­пом.

Нај­ве­ће уче­шће осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том у укуп­ном ста­нов­ни­штву за­бе­ле­же­но је у оп­шти­на­ма Цр­на Тра­ва (14 од­сто), План­ди­ште (13,6 од­сто), Га­џин Хан и Свр­љиг (10 од­сто), док је нај­ма­ње уче­шће ли­ца са ин­ва­ли­ди­те­том за­бе­ле­же­но у Пре­ше­ву, где све­га је­дан од­сто осо­ба има не­ку вр­сту ин­ва­ли­ди­те­та. За­тим, у Ту­ти­ну и Но­вом Па­за­ру, у ко­ји­ма жи­ви два про­цен­та осо­ба са хен­ди­ке­пом и Бу­ја­нов­цу, у ко­ме је 2,4 од­сто осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том. Чи­ње­ни­ца је да у овим оп­шти­на­ма жи­ви нај­мла­ђе, од­но­сно нај­ста­ри­је ста­нов­ни­штво у на­шој зе­мљи, а струч­ња­ци Ре­пу­блич­ког за­во­да за ста­ти­сти­ку ис­ти­чу да број осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том у оп­шти­на­ма и гра­до­ви­ма у ко­ји­ма по­сто­је уста­но­ве за њи­хов трај­ни сме­штај мо­же би­ти по­ве­ћан, што је по­себ­но из­ра­же­но у оп­шти­на­ма ко­је има­ју ма­ли број ста­нов­ни­ка.

Ка­ко ис­ти­чу из РЗС, по­да­ци о ин­ва­ли­ди­те­ту до­би­је­ни су на осно­ву од­го­во­ра ис­пи­та­ни­ка на пи­та­ња о то­ме да ли има­ју по­те­шко­ће у оба­вља­њу сва­ко­днев­них ак­тив­но­сти због про­бле­ма са ви­дом (и по­ред упо­тре­бе на­о­ча­ра), слу­хом (и по­ред упо­тре­бе слу­шног апа­ра­та), хо­дом или пе­ња­њем сте­пе­ни­ца­ма, пам­ће­њем и кон­цен­тра­ци­јом, са­мо­стал­но­шћу при оде­ва­њу, ис­хра­ни и одр­жа­ва­њу лич­не хи­ги­је­не и ко­му­ни­ка­ци­јом. На сва­ко од ових пи­та­ња осо­ба је мо­гла да се из­ја­сни да не­ма по­те­шко­ћа, има ма­ло по­те­шко­ћа, има мно­го по­те­шко­ћа, од­но­сно да је пот­пу­но оне­мо­гу­ће­на у оба­вља­њу сва­ко­днев­них ак­тив­но­сти, а на пи­та­ње о ин­ва­ли­ди­те­ту мо­гла је и да не од­го­во­ри.

При­ли­ком при­ку­пља­ња по­да­та­ка о ин­ва­ли­ди­те­ту ко­ри­шћен је со­ци­о­ло­шки при­ступ пре­ма ко­ме осо­ба мо­же сма­тра­ти да, и по­ред по­сто­ја­ња од­ре­ђе­ног здрав­стве­ног про­бле­ма, не­ма по­те­шко­ћа у оба­вља­њу сва­ко­днев­них ак­тив­но­сти код ку­ће, у шко­ли или на по­слу – пре све­га за­хва­љу­ју­ћи по­др­шци око­ли­не или ко­ри­шће­њу од­го­ва­ра­ју­ћих по­ма­га­ла. То дру­гим ре­чи­ма зна­чи да се број од 356.404 осо­бе не од­но­си на ства­ран број осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том, већ са­мо на осо­бе ко­је се­бе до­жи­вља­ју као ли­ца са хен­ди­ке­пом. Осо­бе ко­је ни­су же­ле­ле да од­го­во­ре ни на јед­но од по­ста­вље­них пи­та­ња и осо­бе за ко­је по­да­ци ни­су при­ку­пље­ни, укљу­че­ни су у кон­тин­гент осо­ба чи­ји је ста­тус ин­ва­ли­ди­те­та не­по­знат, а њих је укуп­но 109.343 (58.475 му­шка­ра­ца и 50.868 же­на).

Ка­та­ри­на Ђор­ђе­вић

Ан­тр­фи­ле

Дис­кри­ми­ни­са­ни го­то­во на сва­ком ко­ра­ку

Пред­сед­ник удру­же­ња осо­ба са ин­ва­ли­ди­те­том „Фе­никс” Бран­ко Јо­кић ис­ти­че да су осо­бе ко­је има­ју про­блем са ви­дом, слу­хом, го­во­ром и кре­та­њем дис­кри­ми­ни­са­не го­то­во на сва­ком ко­ра­ку – по­чев од број­них ар­хи­тек­тон­ских ба­ри­је­ра ко­је сто­је на њи­хо­вом пу­ту па све до не­до­стат­ка за­кон­ских про­пи­са ко­ји би олак­ша­ли њи­хов жи­вот. Он ис­ти­че да нај­ве­ћи број осо­ба у ин­ва­лид­ским ко­ли­ци­ма не мо­же да ко­ри­сти јав­ни, град­ски и ме­ђу­град­ски пре­воз, ни­ти мо­же да уђе у воз, а пу­то­ва­ње на од­мор за њих пред­ста­вља ми­са­о­ну име­ни­цу, јер не по­сто­ји ни­је­дан ту­ри­стич­ки ауто­бус ко­ји мо­же да при­ми ко­ли­ца ко­ја ко­ри­сте осо­бе са хен­ди­ке­пом. Ве­ли­ки број згра­да има ар­хи­тек­тон­ске ба­ри­је­ре и прак­тич­но су не­при­сту­пач­не осо­ба­ма у ко­ли­ци­ма, а ба­ха­то пар­ки­ра­ње на ме­сти­ма ре­зер­ви­са­ним за ин­ва­ли­де је ви­ше пра­ви­ло не­го из­у­зе­так.