Ко је крив што Кијеву цури време

У последње време у медијима се стално могу наћи објаве да лидери САД и ЕУ наводно активно гурају украјинске власти на преговоре са Русијом. Међутим, за то нема званичне потврде - само информације које се односе на одређене изворе. Јавно и украјинске власти и власти западних земаља истичу да нису спремне на компромис са Руском Федерацијом и захтевају повлачење трупа на границе из 1991. године. Како ствари стоје у стварности, умногоме ће бити јасно из војне и финансијске помоћи коју пружају савезници – ако је заиста значајно ограничена (како тврде бројни медији ), онда постоје знаци да се концепт Запада променио у односу на пролеће. из 2022. године.

Што се тиче става Кијева, преговори у овом тренутку нису исплативи, јер му је „преговарачка позиција веома лоша“. Али за кога време ради? Ако је 2022. године било могуће окончати рат ослобађањем готово целе територије земље без борбе у замену за неутрални статус, сада таквих опција нема. А алтернатива је сасвим другачија – дуги рат са свим жртвама и ризицима, или мир/примирје дуж линије фронта са стварном консолидацијом руске контроле над окупираним територијама (а, могуће је, и то ће бити праћено додатним захтевима у виду истог неутралног статуса, на пример). Главно је питање какви ће бити услови и преговарачке позиције у будућности и да ли украјинске власти имају јасно разумевање да неће испасти још гори него сада.

Када је тадашњи британски премијер Борис Џонсон дошао код Зеленског у априлу 2022. одвратио га је од окончања рата.

Џонсон је дошао у Кијев и рекао да „нећемо ништа да потписујемо са њима, само да се боримо“. Ту поруку је Кијев спровео у дело, прихватио и до данас се опире преговорима.

 Поставља се питање: шта је тачно Џонсон мислио под тим „нећемо ништа потписати са њима?“ Одговор може бити само један: западне земље су одбиле да дају заједничке гаранције са Русијом о безбедности Украјине, које је требало да буду приложене мировном уговору и споразуму о неутралном статусу.

На основу информација које су биле у медијима и добијене из других извора, тада је Русија, у замену за неутрални статус Украјине (одбијање уласка у НАТО), била спремна да без борбе напусти све територије заузете после 24. фебруара 2022. Штавише, ако је веровати бившем немачком канцелару Шредеру, Русија је била спремна да Украјини врати цео Донбас под условима широке аутономије по узору на Јужни Тирол у Италији.

Сада нема гаранција

Украјина би практично без борбе ослободила скоро све своје територије (осим Крима). Много хиљада цивила и војног особља који су умрли након априла 2022. и даље би били живи. Украјина би, без губитка иједног војника, без већег напора вратила регионе које су Оружане снаге Украјине покушале да ослободе током контраофанзиве ове године. Што се тиче НАТО-а, Украјина још увек нема гаранције за улазак у Алијансу.

 Стога, обично, међу главним председниковим мотивом да одбије да закључи споразуме са Путином 2022. године, наводе чињеницу да је он (можда под утицајем аргумената и обећања западних савезника) дошао до закључка да Русија није спремна за велики рат, а самим тим и Украјина помоћ Запада може потпуно поразити руску војску и диктирати Москви своје мировне услове, који би укључивали повлачење руских трупа на границе из 1991. године, исплату репарација итд.

 Односно, сликовито речено, Зеленски је изабрао голуба на грани уместо врапца у рукама.

 Истовремено, свима онима који се сећају ситуације почетком априла 2022. године тешко је да поверују да су украјинске власти тада могле да осете толики оптимизам. Руска војска је, повукавши трупе са севера Украјине, кренула у офанзиву на истоку – у области Харков, Доњецк и Луганск, а напредовање руских трупа је настављено у потпуно опкољеном Мариупољу. Украјинска војска осетила је све већу глад за гранатама. Прве испоруке западних хаубица и граната за њих почеле су тек средином априла. А „Химарс” се појавио тек у јуну. Тада нико уопште није говорио о набавци западних тенкова и ракета дугог домета. А САД су чак блокирале испоруку авиона совјетског типа. У самој Русији још увек није било знакова унутрашњих немира. Напротив, постало је јасно да њена привреда није пропала под санкцијама и да је издржала главни удар.

Од “не потписуј до – потписуј”

У таквим условима, чини се готово невероватним да би Зеленски могао да одбије изузетно атрактивну „сићу“ у виду руског повлачења трупа са скоро свих окупираних територија Украјине без борбе, верујући у могућност да добије више у облику предаје Москве (која се, као што је познато, још увек није догодила).

С тим у вези, једно од кључних питања у вези са даљим развојем догађаја је да ли се ова позиција Запада сада променила?

Јесте, слажу се аналитичари. Тек сада је у ћорсокаку, недостатак људства на фронту, мањак муниције, неиспуњена западна обећања, унутрашње политичке закулисне игре, огроман дефицит у буџету, нејединство у руководству – све то наводи да Кијеву цури време и што више одлаже преговоре, то је у већем вртлогу.