Високо смо подигли очекивања

Европско првенство у Будви биће уписано златним словима у историји спрског шаха и упамћено не само по невероватном подвигу наших шахиста, нових шампиона Старог континента, већ и по стрмоглавом порасту укупних акција српског шаха на међународном тржишту. На истом цунамију самопоуздања су наше шахисткииње играле у последњем колу за сребрну медаљу, а појединци освојили чак пет медаља за појединачне резултате, од чега четири златне!

Нешто се крупно десило. Питамо већ искусног селектора Миодрага Перуновића у ком тренутку је имао дрскости да размишља о златној медаљи:

– Тек када смо добили Румуне, два кола пре краја, видео сам нас у борби за медаљу. Када смо прошли и Енглезе, крећу снови о сребру, а о злату – ни уочи последњег кола. Све време су Немци имали боље додатне критеријуме, стално нам бежали. Ни медаља није била загарантована, Грци су страшно непријатна и тврда екипа, а победа им је доносила бронзану. Онда Веља Ивић лагано добија Јоанидиса и даје тиму крила, Инђић у свом стилу научне фантастике преокреће позицију, а Сарана диже на 3:1. Потом пратимо додатна мерила и навијамо за Луку Драшковића, битно је да Црна Гора не изгуби од Словеније. Онда гледамо Исланђане, који спасавају меч са Турском. На крају смо баш заслужили ту медаљу, не кажем да је морала да буде златна, али што да не? Ни у једном мечу нисмо „висили”, а не бисмо изгубили ни од Немаца да је Инђић прихватио понављање потеза. Не треба да се заборави да смо и прошле године до претпоследњег кола били у игри за медаљу.

Шта је све уткано у овај историјски резултат?

– Искрено, све почиње да се мења доласком Драгана Лазића на место председника ШСС: бољи услови, позитивни тонови на старту а после и пуна реформа. Долазак руских велемајстора ове године се савршено уклопио, а наши су их у потпуности прихватили и испратили. Ја креирам позитивну атмосферу, повукао сам и Милоша Перуновића да буде тренер. Пуно је значио својим присуством са 17 година искуства у тиму, помагао у доношење одлука, све се уклопило. Сада ме брине што смо много високо подигли очкивања уочи Олимпијаде 2024. Будимо реални, чекају нас Индија, Кина, САД, Узбекистан ... Међутим, ми смо и без појачања подигли ниво у олимпијском друштву.

Како се су се Руси снашли?

– Врхунски тимски играчи! Било је по рејтингу и много јачих у Будви, али су уништавали екипе егоизмом. Уосталом, Норвешкој ни Карлсенов најбољи резултат није помогао да стигну даље од 13. места. Људи сумњичаво гледају на појачања, а заборављају да Широв, Јуфа, Итуризага, Фридман, Донченко и други већ деценијама појачавају европске тимове, а сада још Алексејенко, Федосејев и остали. То једноставно појачава конкурентност.

Појединачни утисци о репрезентатицима?

– Претке је сјајан момак, показао је велику жељу и храброст да преузме ризик. Прву таблу је одржао искусно, с једне стране тврдо, а с друге спреман да искористи прилику. Жао ми је само што је изгубио против Грчке, одбијајући понављање потеза да би помогао тиму. Када имате Сарану, који белима има 4 из 4 а црним не губи, све је другачије. Видели сте и сами како је против Грка наместио позицију у којој може да лавира и прати остале позиције како се развијају. Права тимска игра! Имали смо Бецу Инђића, који може брзо да се врати на ниво од 2.650 поена, само да смири жеље, не мора сваку да добије. Роби Маркуш је трећи пут заредом један од најбољих, непробојан, прави екипни играч. Коначно, Веља Ивић је прорадио баш када је требало. Три кола је паузирао, онда га пуштам против Румуна и постаје кључни човек у финишу.

Да ли је било тешко доносити одлуке о заменама?

– Није било наивно одмарати Маркуша који није ни једну изгубио, па га враћати против Адамса, или дати Инђићу црне фигуре против Шевченка,после пораза белима. Али, стартегија је била да добијамо мечеве, а не да играмо на сигурно.

Алиса Марић се, после дугог одсуства из турнирских арена, успешно показала у улози селекторке.

Кава је био осећај у сали и са екипом?

– Велика ми је част и задовољство што сам добила ту нову улогу неког ко треба да брине о целој екипи, не само о својим партијама. Имала сам екипу какву сам желела, исту као и на прошлом такмичењу. Оне су изузетне по многим питањим, једна другој помажу, види се то заједништво. Максимално су посвећене, дају све од себе. Нисам хтела да намећем захтеве и амбиције. Зоран Арсовић их као тренер одлично познаје, још пре но што су ушле у екипу. Питала сам их кога желе и сама се уверила, кључно је поверење и како се комуницира. Моје је било само да задржим атмосферу.

Колико је било тешко пратити игру са стране?

– Више се преслишавам и преиспитујем ток меча, нешто изгледа добро па се мења у таласима. Некада мислим зашто не ово или оно, а опет не знам да ли сам у праву. Ближе је то позицији самог играча. Најнервознија сам била у претпоследњем колу. Силно сам желела ту победу и била јако срећна да смо ушле у шансу за медаљу. Имале смо осам противница из првих десет, а на крају најнезгодније Азербејџанке, што је невероватно. Пошле смо на победу, Теодора је одиграла савршено, а у другим партијама је било осцилација. Све је то игра, пораз није незаслужен, али одучили су замор и огромна разлика у рејтингу у корист готово свих екипа са којима смо играле.