Небо над Читом

Шест сати авионом од Москве на исток је Чита, југоисток Русије на граници с Кином. После још осам сати вожње аутомобилом кроз степу, или још петнаест ако се путује возом, стиже се у сибирски Краснокаменск – руску кажњеничку колонију, светски разглашену приспећем у ово место Ходорковског, до тада нафтног магната за којег се мислило да је у стању да ,,дрма Русијом".

Прича о Ходорковском је углавном позната. Био је најбогатији међу новообогаћеним Русима, а само једно његово петролејско поље (Југањск) производило је нафте колико сва петролејска индустрија Либије.

Живео је у дворцу близу Москве, и био је чуван целим једним огранком совјетског ,,приватизованог" КГБ. Њему се чинило да је свемоћан. Када је један часопис поставио питање одакле му толико богатство, Ходорковски је узаптио тираж часописа. Уредници су пошли пред суд, али и суд је био у рукама Ходорковског.

Наступао је тренутак критичан за богаташа, када вредност дограбљеног понекад надвиси обично примитивну свест власника, па осећај свемоћи скоројевића запрети да буде проклет. И Ходорковски је тако и пао – с висине уображења да је у стању да контролише сву Русију. Зашто да не, када је успео да је добрим делом поседује!?

Завршио је као жртва судски наложених заплена целе имовине. Његово, чинило се, крајње безбедно уточиште у вили у Подмосковљу, зачас је замењено нечим што није ни слутио, креветом у ћелији и адресом ЈаГ 14/10 – Кажњеничка колонија Краснокаменск. Тамо је почео да одужује осам година досуђене робије.

Капитал је власт, извор друштвеног утицаја. Ходорковски је, међутим, превидео да у једној земљи не могу на дуже време опстајати две власти у међусобној утакмици, а да је утицај који извире из огољене чињенице поседовања, обично вулгарно груб и масовно непопуларан.

Народ жели да зна стварни извор моћи. Ако је реч о политичкој власти, важно му је да зна да је она легална, изборна и изабрана. А када размишља о капиталу, јавност се најпре пита како је он стечен? И да ли можда не постоји инцестуална веза власти и олако стеченог капитала?

У Србији, група богаташа с капиталом неутврђеног порекла присвојила је или добила на коришћење две трећине Војводине (имање државних комбината), а да нико није знао основ по којем се најбоље зиратно земљиште уступа за бедних петсто евра по хектару? Десет пута јефтиније од цене земљишта у домаћем слободном промету. А шездесет или сто пута повољније у односу на то колико обрадива земља кошта у Европи и Холандији! Приватизовано, али по јељцински.

Као у Србији, власт је и у Русији атрактивна пре свега због лакоће обогаћивања – оних на власти и капиталиста пријатеља. Обично илегалном распродајом отисака државног печата. Предусретљивост ,,власника функција" у сарадњи две стране, преобразила је политику у поље најуноснијег финансијског инвестирања капиталиста. ,,Улагањем" у појединце и политичке партије прибавља се послушна власт, а уз помоћ ,,своје власти", инвеститору се затим враћа још више капитала.

Деведесетих, међусобно родоскрвно испомагање богаташа и политичара увело је у двовлашће, изражено слабошћу политичке власти. Деградирана, власт је остављала утисак сопствене излишности. Било је логично да се ривалство оконча жртвом једног од партнера, али ког?

Крајем деведесетих, олигархија је помогла да на власт дође Путин. Међутим, у Кремљу, Путин је принуђен да прво одговори, ко заправо влада Русијом – напљачкани капитал или председник? Помогао му је Ходорковски, неспособан да даље обуздава нарасле личне амбиције. Лисице на његовим рукама, касније пред судом, деловале су убедљиво. Милијардери су разумели оно што другачије никако нису прихватали, да је капитал стечен у мутним околностима преображаја руски капитал, а тек потом њихов приватни. И да коначна правила управљања капиталом Русије одређује Путин.