Геноцид и рат у Гази

Као што се могло и очекивати, није било потребно пуно времена па да се у званичном медијском речнику, везаном за израелско-палестински сукоб у Гази, појави реч „геноцид”, коришћена највећим делом за подизање тензија и дисквалификацију осветничких акција израелске војске против Хамаса. У академској (и стручној) јавности тек ретки су били гласови који су позивали на уздржаност, указујући на двоструку опасност од претеране употребе тог правног појма: не само да су тиме медији сензационалистички доливали уље на ватру него су се тим олаким изрицањем пресуде да је реч управо о геноциду, у неку руку свесно упуштали у својеврсно деградирање наведеног правног концепта.

И летимичан поглед на историјат појма „геноцид” говори нам да је реч о релативно скоријој кованици, први пут употребљеној крајем 1944, од стране Рафаела Лемкина, пољско-јеврејског правника, који је себи поставио циљ да редефинише корпус људских права. Реч је била састављена од грчке основе „генос”, у значењу расе или племена и наставка „цидос”, што је означавало насилну смрт. Генерална скупштина УН уврстила је 1946. геноцид у корпус међународног права, а сам појам геноцида накнадно је кодификован кроз Конвенцију о спречавању и кажњавању геноцида од 1948. Ту се, између осталог, нуди дефиниција геноцида као „дела извршеног с намером да се потпуно или делимично уништи национална, етничка, расна или религиозна група, као таква”. У свом неизмењеном облику, наведена дефиниција остала је на снази до данас, али је проблем, пре свега, у њеној ригидности. Ако под појам геноцида потпадају искључиво четири горенаведене групе, шта ћемо с родно дефинисаним групама, које такође могу бити жртве геноцида (жене као жртве сексуалног насиља) или појединци због своје сексуалне оријентације? Или с идеолошким и политичким противницима, попут жртава геноцида у Камбоџи, за време режима Црвених Кмера, у периоду између 1975. и 1979. године (правници су за те злочине сковали алтернативни термин „демоцид”)? Шта ћемо с класним и економским жртвама циљаних масовних злочина? Кроз четвороредно сито конвенције исто тако нису прошле ни милионске жртве масовног изгладњивања у Украјини током тридесетих година прошлог века, под Стаљиновом влашћу (тзв. „Холодомор”) – тек је у марту ове године Француски парламент изгласао да се то ипак назове геноцидом. Шта ћемо напослетку с културним геноцидом, зар он не постоји?

Одговор се крије, пре свега, у чињеници да су статус и дефиниција геноцида условљени не толико правном регулативом колико специфичним политичким приликама у којима је конвенција донета. А Конвенција о геноциду из 1948 – написана након Холокауста – настала је у снажној конфронтацији између САД и Совјетског Савеза, управо у време помаљања првих обриса будућег хладног рата и гвозденом завесом подвојеног света. Стога се ту можда крије и објашњење зашто на законске регулативе никад не треба гледати као на неке строге филозофске принципе, уздигнуте на ранг неприкосновеног правног канона или као на неки чврст систем, заснован на дубоким етичким увидима, већ пре као на оно што у основи и јесте: нека врста изнуђеног компромиса, најбоље што се у одређеном историјском тренутку могло постићи. Зато су и пресуде о геноциду тако ретке: прва пресуда након Другог светског рата била је за геноцид у Руанди током грађанског рата 1994. Трибунал у Хагу донео је свега једну пресуду за геноцид у ратовима на територији некадашње Југославије (Сребреница) – прва пресуда за такво дело у Европи уопште – док је друге сличне масовне злочине, попут оних у Приједору, одбио да квалификује као геноцид, уз образложење да није утврђена јасна геноцидна намера или, као у предмету Ратка Младића, да није убијено довољно људи на том подручју (апсурдна последица такве судске праксе јесте то да је Приједор град с највише осуђених ратних злочинаца на свету – више од 60).

Стога би и у овом актуелном сукобу у Гази – гледано из перспективе жртава – најважније било зауставити свако убијање, а уместо неодговорних оптужби за геноцид – пример Турске која је поднела тужбу за геноцид против израелског премијера Нетанијахуа или тужба против америчког председника Бајдена због „неуспеха да спречи геноцид у појасу Газе” – много боље би било позвати се на злочине дефинисане Римским статутом, пре свега на ратне злочине и злочине против човечности. По речима Ерика Гордија, стручњака за југоисточну Европу, тиме би жртве добиле пуну моралну и материјалну сатисфакцију, утолико већу што би судски утврђене чињенице, ако ништа друго могле сада макар послужити као путоказ за нужну ревитализацију и оздрављење трауматизованог друштва.

Преводилац и есејиста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa