Где су лидери?

Док захуктана криза на Волстриту све више поприма карактеристике елементарне непогоде, све чешће се, иако се силама природе најчешће није могуће одупрети, поставља питање – где су лидери да благовременим реакцијама и одлучним потезима зауставе берзанску панику која се, попут тешке епидемије, муњевито шири и на остатак света.

Лидери и лидерство се веома често помињу откако је закотрљана берзанска грудва почела да прераста у лавину. У једном случају прстом се показује на финансијске лидере у епицентру америчке финансијске империје, чија је похлепа, по општем мишљењу, у сржи кризе. На ширем плану, као кључни узрочник ових невоља види се неуспех лидера у чијим је рукама кормило Америке у последњих осам година – одлазећег председника Џорџа Буша. Почело је у Ираку, а кола су се на крају сломила на Менхетну.

Можда се у овим оценама и прецењује улога житеља Беле куће, коме се, истина, приписује да је „најмоћнији човек света”, а потцењује систем у којем делује и вредности које заступа. Али, како год било, Буш ће у историју ући као председник за чија два мандата је почело опадање америчке глобалне моћи и утицаја. Колике су стварне димензије ове ерозије послехладноратовске супериорности једине суперсиле није могуће у овом тренутку сасвим сагледати, али симптоми су очигледни.

Буш ће, у сваком случају, ускоро наследнику оставити много другачију Америку и свет увелико различит од онога из 2000, када је у Овалном кабинету заменио Била Клинтона. Ко ће пак бити наследник – Џон Мекејн или Барак Обама – знаће се за мање од месец дана, када буде окончан досад најдужи и по много чему најособенији изборни маратон у америчкој историји.

Америка свог лидера бира на начин који је битно другачији од изборног процеса за националног вођу у другим политичким системима. Док је свугде правило да се кандидати бирачима представе током краће или дуже изборне кампање, после које победник постаје онај ко освоји (нај)више гласова, у америчком систему постоје прво интерне квалификације у две главне партије које су у најновијем случају трајале више од годину дана, да би се потом сучељавала два озваничена кандидата.

Важнији део у овом случају су поменути прелиминарни избори, у којима потенцијални лидери пролазе кроз ригорозни процес тестирања, од биографије, преко карактера до политичких програма. Тај процес је сасвим „транспарентан” и у крајњем исходу демократски, а на крају одлучује партијско чланство, па и они који формално нису партијски сврстани.

Ни овако строга селекција, међутим, не гарантује успешан резултат, за шта се, као доказ, данас највише помиње управо пример Буша млађег. Али нема сумње да је, иако су лидерске способности председника најважније Американцима, за изборни исход из веома јаких разлога заинтересован и остатак света.

Ако је Америка у досадашњем току 21. века имала погрешног, или изазовима не сасвим неадекватног лидера, шта је са остатком света? Прошло столеће обележило је неколико великих вођа, који су оставили јак печат у националним историјама, али су утицали и на ток светских збивања, постајући или узори или производећи резултате који, иако се памте, нису за угледање (Лењин, Стаљин, Хитлер, Ганди, Черчил, Де Гол, Мао Цедунг, Мандела, Тито...). Али у тек започетом трећем миленијуму као да нема више личности таквог формата.

Да ли је то зато што нема више великих идеја, па ни њихових покретача? Или је то резултат чињенице да је свет све компликованији, па је и лествица коју треба прескочити да би се неко квалификовао за великог вођу постављена много више?

Жалбе на мањак аутентичног лидерства у сваком случају све су учесталије, и то не само у Америци. То је, такође, и признање да су вође и потреба и неминовност. Поготово у временима криза, када се очекује да управо лидер буде тај који ће јасније од свих да сагледа куда се ствари крећу и како на њих може да се утиче.

Могло би се, у ствари, рећи и да су готово сви савремени лидери упали у главну лидерску замку: да прихватају најоптимистичнија предвиђања будућности. Буш је тако већ био прогласио победу у Ираку, а други фронт, онај у Авганистану, отворен је такође са очекивањима да неће дуго трајати, док је, иако дуго у најави, економска криза игнорисана.

А заправо лидери су једино ти који, у кризним временима, не треба да виде само симптоме, него и дугорочне трендове – било да је реч о политици или бизнису. То су они који, са довољно поуздања у сопствену процену, преузимају одговорност чињења, а не само анализирања. Уз велике ризике, наравно, јер грешке се не могу исправити.

Главни проблем је свакако у томе што треба деловати онда кад ствари нису сасвим очигледне, јер кад то постану – онда је за деловање исувише касно.