Терет кризе увек подносе радници

„Зараде у Србији су мале, минимална се повећава из године у годину, али се у реалним оквирима не повећава уопште, јер је стално претичу трошкови живота. Ако упитамо послодавце, боље од тога не може, но ту ипак нешто није у реду, јер терет кризе увек на крају подносе радници”, сматра Марио Рељановић, председник Центра за достојанствен рад и научни сарадник на Институту за упоредно право у Београду.

- Србија је четврта или пета земља у Европи, гледано отпозади, када је у питању улагање у раднике. Када је нека криза, њен терет подносе запослени и то тако што им зараде одмах крећу надоле. Профит рецимо расте брже од зарада, па када се на то дода инфлација, у многим делатностима зараде спорије расту од трошкове живота, иако се профит увећава. Ту се види несразмера у расподели, па је зато веома изазовно пронаћи модел опорезивања у којем ће моћи да се каже да ће држава и даље добијати своје, да послодавци неће бити оштећени, и на крају, да нико неће бити на губитку ако би се кроз саму промену система опорезивања подигле зараде – објашњава Рељановић. 

Могућност за увођења прогресивног опорезивања зарада настаје као потреба да се интервенише на растуће неједнакости у друштву, а с друге стране, и да се нађе начин како би се најниже зараде повећале.

- Два модела које нуди Центар за политике еманципације су потребна и корисна. Пракса показује да кризе пословања подносе радници, али када зарада компанија расте нема ефекта преливања вишка, већ само расте профит. Радници за пола месеца исплате своју зараду, док пола месеца раде за профит послодавца. Због тога долази до несразмерне између плате за живот и онога што имамо на терену – додаје председник удружења Центар за достојанствен рад.

Да прогресивно опорезивање зарада представља једну од мера које је потребно урадити да би се стандард становништва побољшао, сматра и проф. Зоран Стојиљковић.

- Због општег сиромаштва друштва таква мера нужно мора бити комбинована са сетом других мера. Опција два представљеног модела опорезивања јесте добра, а односи се на повећање најнижих зарада које се  добија тако што се делом ускраћује буџет прихода од пореза на зараде. Ипак, сматрам да треба бити оштрији и према онима чија примања прелазе две просечна дохотка, јер и они треба да буду солидарнији – закључује проф. Стојиљковић.