Баку, понос Земље ватре

Бошко Јакшић

Баку – Необуздано богатство нафтног капитализма још није потиснуло успомене на оскудност совјетских времена, као што ни либерализам није надвладао аутократију, па западни политички модернизам нема много шанси у суочавању с традицијама епохе Оријента овог града на обалама Каспијског мора.

Благо, али угодно децембарско сунце некако се пробија кроз магличасто небо. Чак ни ветар с мора – највеће површине воде смештене унутар копна на свету – не успева да рашчисти хоризонт који пресеца ТВ торањ. Није висок као они на које сам се пео по Торонту, Шангају или Техерану. Са 310 метара тек је 40. по висини на свету, али делује доминантно. Већ на први поглед може се закључити да у Бакуу има доста новца. Отуд још једно такмичење нафташа који желе да импресионирају висинама.

„Модерни Баку подсећа на породични подрум натрпан старим, бескорисним стварима у који се нико не усуђује да уђе, уплашен да ће се изгубити”, каже овдашњи писац Орхан Орханов.

Занима ме тај „подрум” добро очуваних зидина и високе Мајдан куле окружене легендама и митовима који су доспели на листу Унескове баштине. Унутар модерног је средњовековни град – Ишери Шехер. Испуњен је свим реликвијама туристичке индустрије. Лагано испијам чај окружен меланхолијом и бедемима. Обавезна конфекција истока: ибрици, амајлије од „злог ока”, продавнице белуга кавијара, арт галерије, чајџинице и кафеи, мали молитвени и већи ћилими. Жао ми је што нисам имао времена да посетим несумњиво занимљив музеј тепиха. Ултрамодерна зграда подсећа на уролани гигантски тепих.

Патина времена указује на аутентичну прошлост. Лутам лавиринтом калдрмисаних уличица да бих опет доспео до палате Ширваншах која је комплекс стамбених одаја, маузолеја и заобљених трбушастих минарета из 15. века, који не подсећају ни на један у суседству – ни на турске ни на персијске. Такви се виђају само источније, по централној Азији, дуж Пута свиле, којем је Баку био једна од лука. Транзиција је много старија него што мислимо. Данас на хоризонту нема џамија ни црквених торњева. Већина Азера су муслимани шиити, као и у Ирану, али за разлику од Исламске Републике, религија овде не игра значајну улогу. Традиција вуче корене из пресовјетских времена, кад су угледни Азери заједно с Мустафом Кемал-пашом секуларизовали Турску.

У првом окружењу зидина је колекција умерено раскошних зграда подигнутих крајем 19. века, за „нуво риш”, у време кад је Азербејџан био прва земља нафтног бума и кад су Ротшилди и браћа Нобел овде долазили да би нафтом увећали своје богатство. Градили су у мешавини неокласицизма, готике, барока, арт декоа и елемената исламске архитектуре улицу за улицом и стамбене блокове, због чега су Баку звали Паризом Кавказа. Зграде, за које кажу да свака има неку своју причу, касније, у совјетска времена, биле су распарчаване на „квартирке”, али и даље делују елегантно, посебно ноћу, кад илуминација из фасада извуче максимум.

Совјети су готово уништили нафтну индустрију кад су 1920. узели Азербејџан, али данас обрисе града поново диктирају нафта и гас, који су омогућили да БДП ове године достигне 209 милијарди долара. Препознаје се амбиција да град постане престоница, прескачући многе фазе кроз које су пролазиле метрополе света. Три „Пламене куле” – југа, истока и запада – светлуцајући облакодери стила налик онима у Дубаију, који делују као надувана једра, постали су симбол новог Азербејџана, познатог као Земља ватре. Име је укорењено у историји региона, по којем су пламенови природног гаса избијали из тла, али подсећа и на некада широко распрострањену веру Зороастријанаца, који су ватру сматрали симболом божанског. Мотив три ватре присутан је и на грбу Бакуа.

Нов град сав је у том стилу, укључујући и бивши Трампов торањ, који је касније продат и претворен у луксузни хотел „Риц Карлтон”. На другој страни авеније Њефтчилар – авеније нафтних радника – незаобилазни су униформни симболи свих нафташа, власника обавезне „формуле 1”: продавнице „Ламборгинија”, „Астон Мартина”, „Бентлија” и „Ферарија”, ту су и „Гучи”, „Диор”, „Ботега Венета”, радње скупих италијанских одела „Бриони” и „Кавали”, јувелирнице „Тифани” и „Картије”. Не знам ко то купује, пошто се по предграђима, где живе људи чије су просечне плате 500–600 долара, још возе „ладе”. Већина није богата као што би раскошне фасаде, од којих неке прикривају корупцију, требало да поруче, а и власти баш не желе да посетилац види оно што би становници Бакуа најрадије оставили за собом. Оно што нафта не може да поправи, може да помогне да се сакрије.

Небодери су уклопљени изнад широких булевара, од којих је најдужи онај од 25 километара. Предвече их закрче попут новогодишњих јелки украшени комбији, који би да продајом кебаба или долми привуку оне што их после посла код куће не чека вечера. Да нема маслина и чемпреса, булевари би деловали као да су пренети из Москве. Није то једини сачувани печат совјетских времена. Већина житеља и даље говори руски, док је бивши систем владавине дограђен типичним источњачким непотизмом централне Азије, кога се придржава и председник Илхам Алијев, који је власт наследио од оца Хајдара, а као успомена на њега подигнут је центар импресивне архитектуре. Спољашњост овог заштитног знака Бакуа задивила ме више од унутрашње поставке старих аутомобила, историје земље, породице Алијев и оперских дива с почетка 20. века.

Баку је још један од оних градова измешаног идентитета у којима старо поздравља футуризам, а исток добродошлицом угошћава Запад. За два милиона његових становника ово место је „срце света”. Можда мало претенциозно, али Азери су веома поносни на свој град. „Баку је тако диван. Овај град је на врху света, иако не знамо како да изгурамо до краја месеца”, признаје ми келнер у чајџиници, али радије не би да каже своје име.