Пропали викенд српских неонациста

Ето, прошао је и тај драматични једанаести октобар. Најављен – и од МУП-а брже-боље забрањен – марш неонациста београдским улицама није се, како се испоставило, ни догодио. Била је то јединствена прилика за њихово престоничко ватрено крштење, њихова велика шанса. Кад оно – ништа. Чист ћорак, рекло би се.

Тако испада да су неонацисти једино успели да нам демонстрирају – сопствену невидљивост. Да ли је сва она медијска халабука која је претходила овом разочарању од догађаја оправдана? Треба ли се уопште плашити тих бизарних мутаната савременог доба – српских неонациста?

Дође човеку након свега овога да се упита: има ли их уопште? Симптоматично је и то што су од тридесет четири ухапшена лица, читавих десет заправо страни држављани.

Али, да се не заваравамо, има српских неонациста, свакако да их има. Наравно да их има. Само, зашто их онда, дођавола, нисмо видели?

Добро, реално је претпоставити да се боје полиције. Забрана је забрана и ту нема шале! Ни српски неонацисти нису баш толико глупи. Али, можда није уопште ствар у томе. Можда су напросто стидљиви и не пада им лако то премијерно појављивање пред очима Београђана. Па су одустали у последњем тренутку, попут младе коју, у венчаници и с букетом у руци, скрха нагли недостатак самопоуздања?

Било како било, ја лично тог дана у граду, ма колико да се трудио, дуго нисам успевао да приметим никакве неонацисте. Необична скупина разноликих антифашиста била је испред Платоа, што је призивало пријатно-непријатна сећања на разноразне сличне скупове на том месту током читавих деведесетих. На Тргу Републике окупила се стандардна екипа – ова наша тврда премда бескрајно сморена националистичка десница. Ту је негде и „Образ”, са својим новим и ингениозним, римованим слоганом: „Са вером у Христа, против комуниста!”.Али, од неонациста ни трага ни гласа. Тек касније приметио сам да се унаоколо мота и једна групица младића спојених обрва, ниских чела, разјапљених устаи тупавих погледа – њих десетак-петнаест отприлике. Одједном ми је синуло: па, то су они! Полицијским кордоном на сопствену срећу раздвојени од далеко бројнијег антифашистичког скупа који је у том тренутку пролазио Тргом Републике, уживали су у привилегији да им, под заштитом тог непробојног тамноплавог зида, довикују „увреде” („Педери! Шиптари! Јевреји!”) и с времена на време подижу деснице у познати нацистички поздрав. Након чега би се обавезно смејуљили и згледали онако како то чине сва проблематична деришта када, на ужас околине и сопствено задовољство, ураде нешто што се никако не сме.

Био сам, на известан начин, разочаран. Посматрао сам их с неверицом. Може ли се изгледати јадније?

Значи, то су ти наши страшни неонацисти?

Те сунчане октобарске суботе, догађаји су се потпуно преотели контроли. Уместо с неонацистима, којих готово да и није било, пословично слабо заинтересовани Београђани тако су добили прилику да се упознају с једном другом досад углавном једнако непознатом скупином, али са сасвим другог краја нашег све шаренијег и богатијег политичког спектра. Јер, није се тамо, код Платоа, на антифашистичком „контрамитингу”, окупио само уобичајени меланж либералних интелектуалаца, јавних личности, представника невладиног сектора и грађански оријентисаних Београђана, мада – било је и њих, не кажем. Такође,било је и то више него икад пре, чини ми се, представника геј, лезбијских и квир организација. Али, први пут таквим једним скупом заправо је потпуно доминирала нова, млада, радикална и борбена левица: црне мараме повезане око (углавном) голобрадих лица, црни бејзбол-качкети натучени на глатка чела, дубоке „DrMartens ”чизме, тартан, кожа, нитне, пирсинзи, тетоваже. Стил, стил је оно што је ту битно, готово једнако колико и политичке идеје! Над главама су им се вијориле црно-црвене анархистичке заставе, црвене заставе радничких покрета и PACE i GAY PRIDE заставе дугиних боја.

Заузети шопингом и кулирањем по кафићима, Београђани су ипак застајали, окретали главе, истезали вратове да осмотре ову необичну колону. Видело се да су у чуду. Да на овако нешто још увек нису навикли. Треба им, претпостављам, дати времена да се снађу. Ово је, уосталом, био тек први сусрет радикално леве уличне гериле и Београђана. Виђаће се у будућности, претпостављам, још.

За сада, међутим, Црни блок, Аутономе, Антифа – све су то још увек за обичног и просечно информисаног српског грађанина прилично непознати и, чини се, збуњујући термини. Њихова естетика и стилизација једнако су им нови и донекле шокантни. И чини се да нису баш сасвим сигурни да најбоље схватају о чему се ту ради. Што рече један невини пролазник, посматрајући у чуду ову шаролику колону, љут и исфрустриран као да покушава да прати неку изнимно тешко разумљиву кореографију: „Ништа ја више не разумем! Ко су сад па ови? Фашисти или антифашисти?!”