Прецењени динар у неконкурентној привреди

Избор валутног режима зависи од стања дате привреде, њене конкурентности и извозне способности, стања платног биланса, висине спољне задужености, инфлације и других макроекономских параметара у одређеном периоду. Код нас се већ више година званично води политика „руковођеног флексибилног курса” динара, коју спроводе многе земље у транзицији, уместо ранијег фиксног курса везаног за немачку марку.

Руковођено флексибилни курс динара, односно „монетарна политика циљане инфлације” боље је решење за Србију од фиксирања курса, јер даје више еластичности финансијском систему. Зато је боље да се кроз промену курса, слабљењем динара обави део прилагођавања, јер у случају фиксног курса, прилагођавање је једино могуће кроз смањење плата и цена, што води у рецесију. НБС одређује курс на основу понуде и потражње, а интервенише на девизном тржишту само у случају спречавања великих дневних осцилација курса, без, како наводи, усмеравања курса у одређеном правцу. На међубанкарском девизном тржишту од почетка ове године до краја октобра, нето је купила 3,4 милијарде евра (није било нето продаја евра).

Србија је веома зависна од страног капитала, а услови које нуди држава за стране улагаче изузетно су повољни, почев од јефтиних сировина и радне снаге, често бесплатног земљишта, до разних субвенција и пореских олакшица, што је мамац за разне инвеститоре који овде доста улажу да остваре профит, а то знатно повећава понуду стране валуте. Отуда, углавном, једносмерне интервенције НБС која, између осталог, недовољно пажње посвећује и великој разлици у инфлацији у земљи и главних трговинских партнера приликом утврђивања нивоа курса.

Централна банка сматра да је у „последњих десет година неупитна постала стабилност домаће валуте, и да је потпуно погрешно рећи да је у питању де факто фиксни курс, како поједини наводе”. Такође, и из Министарства финансија кажу да је „овај курс сидро у борби са инфлацијом” и да нема потребе да се мења, упркос критикама компетентних стручњака на рачун вођења политике курса динара.

Морамо рећи да последњих десетак година НБС и влада воде штетну континуирану политику знатно прецењеног курса домаће валуте, што даје нетачне процене и износе за бројне макроекономске параметре. И поред супротног става званичне економске политике и неких економиста блиских власти, девизни курс динара је де факто фиксан, на око 117 динара за евро, и то је једина „роба” која није поскупела годинама.

Јак динар делимично одговара увозницима; затим онима који плате примају у динарима; дужницима чији су кредити индексирани у страној валути; динарским штедишама, као и банкама са „домаћом” штедњом. Слаб динар, у принципу, одговара доминантним извозницима; затим онима који приходе имају везане за евро; девизним штедишама; банкама које депозите заснивају на позајмицама из иностранства, као и мењачницама. Генерално говорећи, никоме не одговара нестабилан курс. Интересним групама одговара или јак или слаб динар.

Већ више година имамо неодрживу ситуацију, тј. јаку валуту а слабу економију, нарочито извозну. Одржавање вештачки јаког динара била је политичка одлука, између осталог, због интереса шпекулативног капитала да јефтино дође до девизних средстава, али такође и због дугова становништва и привреде по разним основама, који би депрецијацијом домаће валуте порасли.

Прецењени динар фиктивно увећава БДП и плате и пензије (у еврима), а смањује јавни дуг земље. БДП се утврђује у домаћој валути, па се онда претвара у евре по прецењеним курсом динара и онда се добијају нереални показатељи. Великој већини грађана и породица није битно колико примају евра, већ колико са својом платом и пензијом могу да плате основне животне трошкове.

Србија је у робној размени са иностранством прошле године имала дефицит од око 11 милијарди евра, а курс динара је као и претходних година остао непромењен (поређења ради на крају 2006. минус је износио око 6 милијарди евра и растао наредних година). Званичници се хвале стабилношћу домаће валуте, а подаци показују да од око 15 милијарди евра укупне штедње грађана, само око 750 милиона евра чине динари, што је око пет одсто. То јасно показује да у домаћој јавности још увек нема довољно поверења у дугорочну стабилност домаћег новца.

Нема промене курса динара, јер девизе пристижу у довољној вредности из више извора. Ту су, пре свега, стандардни приливи од дознака од прошлогодишњих званично 3,3 милијарде евра (плус знатан неевидентиран део у готовини), као и око 4,4 милијарде евра страних инвестиција. Великим делом, вредност домаће валуте одржавана је и емитовањем хартија од вредности НБС и владе, што је поспешивало стварање привида макроекономске и динарске стабилности и повећања девизних резерви, а држава ишла у нова задужења.

Динар је прецењен у односу на евро, посебно ако се посматра ниска конкурентност домаће привреде и њене слабе извозне перформансе, што даље погоршава стање трговинског биланса, урушава расположиве капацитете и запосленост извозне привреде.

Према једној анализи из новембра ове године, а прати период од 2012. до средине 2023, у делу који се односи на курс динара, уз уважавање разлика између ниже стопе инфлације у еврозони и више у Србији, у претходних 12 и по година, реални девизни курс евра требало је да буде око 142 динара, што значи да је динар прецењен за око 21 одсто. За толико процената је надуван БДП, који званично износи око 69 милијарди евра у овој години (уместо стварних око 55 милијарди евра), а јавни дуг би уместо званичних 35 милијарде евра порастао за око 4 милијарде евра и у августу ове године достигао реално око 39 милијарде евра, што је око 57 одсто БДП-а.

Пошто је курс одраз стања у српској привреди, мање потребе за прилагођавањем девизног курса ће бити, уколико структурне реформе буду боље и успешније. Реални и равнотежни курс динара, као пресек стања платног биланса – пре свега спољнотрговинског, треба да буде трајно опредељење домаће монетарне политике. Мора бити у функцији повећања производње, запослености, наше конкурентности на светском тржишту и смањења дефицита спољнотрговинске размене. Нереални девизни курс води ка неекономској алокацији националних ресурса и расподели националног дохотка. Насупрот њему, реални курс подстиче конкурентску способност извозника и омогућава развој нових индустрија, које у условима прецењене домаће валуте нису имале своју економску оправданост.

Адекватно вођење курса требало би да стимулише конкурентнија предузећа, извоз, штедњу, води већој стабилности тржишног курса динара и утиче на елиминисање „сиве” економије и разних монополистичких, посебно јаког увозног лобија. Вишегодишњи фиксирани девизни курс (који се понекад мења само у првој и другој децимали), пад домаће производње, велики и растући спољнотрговински дефицит и променљивост девизног прилива у појединим годинама, показују да актуелна власт у вођењу домаће економије нема јасну развојну политику и стратегију.

Спровођењем погрешне монетарне политике у протеклим годинама, Србија се нашла у зачараном кругу са цементираним режимом курса и прецењеним динаром из кога се сада тешко излази. Ако би власт одлучила да и убудуће спроводи монетарну политику као неке суседне земље (Хрватска, С. Македонија, БиХ), опасност је да би курс могао трајно да остане на садашњем нивоу. Досадашње искуство и последице вођења политике курса домаће валуте показује да се треба клонити овакве погрешне политике која отежава економски напредак и не обезбеђује довољан привредни раст.

Економиста, научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa