Кантар за систем

Покушај америчког председника Буша да брзом акцијом у садејству са министром финансија Паулсоном и једним бројем конгресмена угаси распламсало жариште финансијске кризе није успео. Сада су се у акцију укључили стручни и научни кадрови, али и водећи страни политичари не само да сугеришу решења већ и да одгонетну шта се у суштини збило и какав значај то може имати не само за америчке штедише и депозитаре, који ишчекују сваку реч са страхом и стрепњом, јер се морбидни сигнали чудноватог банкротства увелико шире светом. Разумљиво, свака влада настоји да предвиди могуће последице за себе.

Домаћа, а још више инострана јавност пита се шта се догодило са најјачом и највештијом банкарском организацијом света. Колико америчка банкарска криза заиста дотиче и међународну финансијску сцену? Неки се, у склопу ових размишљања, сећају велике економске кризе из 1929–1930. године, коју је баш Америка својим доларским багажом угасила (проузроковала), а други евоцирају велики банкарски скуп крајем Другог светског рата, под именом „Бретон Вудс” 1944. године, који је управо Америка преко познатог Маршаловог плана, санирала?

Математички гледано, губитак банке браће Лехман од 700 милијарди долара није, нажалост, и једини губитак. Уз њега иде и губитак поверења, који је за банке можда и пресуднији од финансијског губитка. Природу овог поверења није могуће разумети без увида у квалитет данашњег новца, односно начина одређивања његове вредности. То је кључно питање свих који оснивају банке или мењачнице (којих, узгред буди речено, и код нас има на сваком ћошку). То на први поглед може изгледати једноставно. Новац је посредник у куповини и продаји, али по којој цени? Док је његова супстанца била од злата или сребра било је релативно лако одредити његову вредност. Кантар је заправо одређивао ту формулу. Када је, међутим, прешао у папирни новац, та метода више није важила. Његова вредност је, просто речено, почела да се доводи у везуса поверењем оних који га примају и дају. Од тада настаје битка за поверење, коју су, изгледа за тренутак, изгубили из вида и највећи монетарни стручњаци са светске монетарне сцене Волстрита.

Међународно тржиште кредита са Волстрита не може да функционише а да само нема подршку улагача и штедиша. Због тога је Бушова и Паулсонова битка – битка и за повратак поверења у амерички долар, некада најпрестижнију светску валуту. Ту, наравно, није само у питању доларско поверење, већ и поверење у економски систем, у оквиру којег се ова драма и збила. Због тога би, по нашем мишљењу, и америчке као и Саркозијеве акције морале да дирну и у међународни финансијски систем, а можда и шире у међународни економски и политички систем, али то је друга тема.

саветник ЕЦПД