Нисам баш лак да могу да ме сломе

Све наше снове можемо остварити ако имамо довољно храбрости да их јуримо. Ниједан човек не може опстати уколико нема јасан циљ и тежњу ка најбољим остварењима. Јер, када изгубите циљ обично губите и сваку нову амбицију. Драган Стојковић је био благословен као фудбалер, успевајући да у игри досегне неслућене висине. Благословен је данас и као успешан тренер, селектор. За „Марадону са истока” како га је давно прозвао чувени француски индустријалац Бернард Тапи, творац фудбалског чуда из Марсеља, многи кажу да је био један од најбољих мајстора фудбала на овим просторима. Други кажу да је у играчкој каријери могао и више да постигне. Ипак, Драган Стојковић са свим својим манама, као и сваки обичан човек, али и огромним фудбалским ауторитетом који засигурно ужива у свету фудбала, требало би да буде задовољан свиме оним што је до сада постигао. Пикси, који је својим фудбалским мајсторством умео да разгали фудбалску публику данас се посветио новом спортском задатку. Тај процес повратка у друштво најбољих није нимало лак нити једноставан, али Пикси из дана у дан ужива у новим фудбалским креацијама. Пикси се посветио талентованој генерацији фудбалера и иза себе има два велика такмичења на које је повео „орлове”. У Катару је Србија могла и више и боље, али срећа нам није биле превише наклоњена. Пред нашом националном селекцијом је следећи нови изазов – европско првенство у Немачкој за које се сви надамо да ће нас бар за корак приближити пробраном фудбалском друштву.

У фудбалу сте били готово све. И председник савеза и председник Црвене звезде. Данас сте тренер националног тима. Шта је по вама теже у фудбалу – бити на клупи или у фотељи?

Постоји одлука коју сам донео још на почетку свог селекторског мандата, а то је да стално покушавам да се придржавам једног важног начела – да се у свакој ситуацији издигнем изнад малих ствари тежећи великим остварењима. У модерном фудбалу тешко је и једно и друго. Свака функција носи и велику одговорност. Јер, одлуке које доносите у датом тренутку могу да буду добре и мање добре. Мени лично веће је задовољство бити на клупи него у фотељи, јер ту имаш већу слободу, иако је притисак сличан. Генерално, седећи на клупи добијаш ту могућност да сам креираш , да богомдани дар искажеш и на терену са играчима.

Имали сте част, надам се и привилегију, да су вас тренирали многи великани домаћег а и светског фудбала. Чији фудбалски рукопис највише цените?

Методологија рада у фудбалу се последњих година пуно променила. Све је отишло много даље и на виши ниво. Важна је и брзина доношења одлука. Сама игра на терену је један сегмент а припрема за ту игру други , много сложенији процес. Изговорена реч има тежину. Уосталом тако сам и васпитаван – да показујем поштовање према противнику и свакоме ко ради свој посао. Тако су ме подизали моји родитељи Добри и Деса. Трудим се да будем добар пример у сваком погледу. Једноставно, морате да верујете у те идеје. Ивица Осим је био прави господин у фудбалу. Али, тај модеран фудбал који се мени посебно свидео видео сам код Арсена Венгера. Та његова методологија тренинга... Био ми је тренер две године у Нагоји где смо заједно освојили многе трофеје. Он као најбољи тренер, а ја као најбољи фудбалер. Пуно смо разговарали о тим стварима. По њему, најважније у фудбалу је да имате добру комуникацију са председником и директором. Та комуникација и та подршка су веома битне. Ако имате неког ко стално ради против вас, онда је сваки посао бесмислен. Други услов је да ако имате могућност да бирате играче за неку вашу фудбалску филозофију, онда бирајте оне који разумеју фудбал. Када му једном кажете да вас одмах разуме. Таквих је данас све мање и много су скупљи. И оно што је важно – да се ужива у фудбалу.

Како гледате на данашњи фудбал?

Мени је техника увек била на првом месту, у смислу вештине баратања лоптом. Снага је увек била важна, физичка припремљеност и тактична обученост такође. Али никада не смете да се ослањате на једног појединца. Добро је да га имате у екипи, али без тимског успеха нема резултата. У фудбалу интелигенција прави опасну разлику. Можете да победите некога, али да бисте играли у континуитету, фудбалска интелигенција мора бити на првом месту. Венгереово размишљање ми се свидело. Далеко од тога да покушавам да га копирам, пошто сваки тренер има своје идеје. Фудбал је данас постао озбиљан бизнис. На сваком кораку видимо страховиту заинтересованост навијача, пуне стадионе, тридесет.четрдесет камера које снимају утакмицу. Практично, данас је све доступно јер камере нуде посебан ужитак. Практично све добијате на тацни.

После Црвене звезде одлучили сте се за Олимпик из Марсеља, иако сте имали и понуду Милана. Зашто?

У новембру 1989. године велики Бернард Тапи је дошао у Београд приватним авионом. Сећам се да ме је легендарни генерални секретар Црвене звезде Владимир Цветковић позвао телефоном и рекао да се лепо обучем и што пре дођем до клуба. Цвеле ми је тада саопштио да је изгледа дошао Тапи како би ме убедио да обучем дрес Олимпика. Популарном Цвелету је ту вест о доласку Тапија саопштио наш портир Љуба, који је у том тренутку био на вратима. Тог поподнева Љуба, који је волео да попије коју чашицу више, позвао је Цвелета са портирнице рекавши му да је на вратима неки Тапи. У првих мах, Цветковић му није поверовао, рекавши му да је поново пијан. Међутим, када му је додао слушалицу, уверио се да је Љуба причао истину. Врло брзо дошао сам у клуб, дошао је и Драган Џајић. Тапи им је затим предочио свој план: „Дошао сам у Београд по Марадону са Истока. Пикси ми је потребан да будем првак Европе.” То је у том тренутку био највећи трансфер у свету фудбала. Практично  склопљен је предуговор, да би само сат касније стигао позив из Милана, од Галијанија и Брајде.

Шта се после тога дешавало?

Прво су ме питали да ли сам стварно потписао за Марсељ. Кажем им да ништа нисам потписао. А онда сам касније сазнао да је Тапи, чим је завршио посао у клубу рекао да је готово, да сигурно стижем у Олимпик! Та информација се као вирус брзо проширила до Италије. Берлускони који је тада био велика конкуренција Тапију, покушао је на све начине да откупи тај уговор, али Бернар није желео ни да чује за то. И данас сматрам да одлазак у Француску није била грешка, јер Олимпик је био тим који је био спреман да буде првак Европе.

Ипак, у фудбалској каријери највеће почасти сте доживели у Јапану?
Обично то тако бива, тамо где се најмање надате увек се пријатно изненадите. Мој одлазак у Јапан био је пун погодак. Истина је да нисам желео да играм у Олимпику који је тада испао у другу лигу, практично сви играчи су напустили клуб, једноставно, нисам више видео себе у том клубу. Убрзо, добијам понуду из Јапана, а једино што знам о свом новом клубу јесте да тамо игра Гари Линекер. У Нагоји остајем пуних седам година. Много сам поносан на тај период. Јапан је моја друга кућа. Бити у Нагоји толико цењен и поштован, постати пријатељ са власницима „Тојоте”, оцем и сином, то је изузетна част. И сва та признања, титула јапанског парламента, споменици, улице који носе моје име. Све то је заслуга минулог рада.

Један сте од ретких тренера из света фудбала који је наступао чак за три државе?

Таква нам је судбина, свих нас на овом поднебљу, где се  сваких педесет-сто година дешавају тектонске промене. На све те периоде, и када сам носио дрес СФРС и СРЈ и данас, када сам селектор Србије, изузетно сам поносан.

На крају смо године, како оцењујете ову сезону где се наш фудбал поново вратио у пробрано друштво?
ФСС и репрезентација су направили историјски подвиг. После 24 године смо део европске елите. За мене лично, а верујем и већину других, ово је историјски успех, иако ће бити и  другачијих мишљења. Већина играча који данас са поносом носе дрес Србије тада није била ни рођена. Из тог разлога ова генерација је исписала историју. Срце ми је пуно. Успели смо да Србију вратимо на европску мапу, то је велика ствар. Никада нисам себе стављао у први план, чврсто сам на земљи. Обрадовали смо наш народ. Испада да је ове године само А репрезентација једина светла тачка у нашем фудбалу, заједно са омладинцима Партизана, који ће на пролеће играти Лигу шампиона.

Уговор са ФСС вам истиче 31. децембра?

Генерално он истиче али технички се аутоматски продужава до последњег дана ЕП, а после тога ћемо видети.

У овдашњој фудбалској полемици доста се коментарисао ваш однос са председником Савеза Драганом Џајићем?

С обзиром на то да сам дуго радио у иностранству тачно је да нисмо имали комуникацију. Али, морам да признам да откако смо се срели у Старој Пазови од првог дана ми одлично функционишемо. Знате, ако слушате кафанске приче, пошто живимо у мору дезинформација или полуистина, онда има и оних који ће у поједине гласине лако поверовати. А истина је да имамо одличан однос, да гајимо поштовање један према другоме и да смо сви заједно на великом задатку – да вратимо веру у наш фудбал.

Какав однос имате са Звезданом Терзићем?

Тренутно немамо никакву комуникацију. Постоји један разлог због којег нисмо у добрим односима, иако ме заиста то уопште не тангира. Од самог почетка мог мандата у ФСС, када сам дошао за селектора Србије, испољило се неразумевање. Њему је пласирана прича да сам ја отерао његовог сина који је у то време радио у нашој фудбалској организацији. Истина је да га Драган Стојковић није запослио, и истина је да га Драган Стојковић није отерао из савеза! Терзићу је пласирано да се Пикси за све пита у савезу. То, наравно, није било тачно. Ту долази до прекида наше даље комуникације, иако је до тада све било одлично између нас двојице. Заправо, немам потребу да се било коме правдам или ма шта да објашњавам. Ако га интересује објаснићу му. Једноставно, покушавам да игноришем негативне стрелице, а  остварени резултати показују, да нисам баш тако лак да могу да ме сломе.

Да ли је тачно да Вас је председник државе Александар Вучић позвао да дођете у ФСС и спасите наш фудбал?

Тачно је! Тај позив је и преломио да преузмем репрезентацију. Председник, који воли а и разуме се у фудбал држи се сваког договора. Боли, али истина је да ми данас у репрезентацији немамо навијаче, већ имамо народ који прати и воли своју репрезентацију. Звезда и Партизан имају навијаче, а репрезентацију гледају сви.

Какав резултат можемо да очекујемо у Немачкој?

Не живи се од обећања. Мени као селектору је најважније да сви играчи буду спремни и здрави, да нам се не понови Катар, као када пред утакмицу са Бразилом нисам знао кога ћу да ставим у тим. Приоритет је да одемо што даље, иако је и ово велики успех за Србију. Никоме нећу дати да ниподаштава овај резултат. Даћемо све да прођемо групу. Треба бити позитиван, најлакше је бити негативан. Велика већина и те како подржава своју репрезентацију и воли што доносимо резултате и што ће се химна, застава и грб високо вијорити у Немачкој. То је поклон нашем народу.