Политички нарцисизам Америке

Недавно је амерички амбасадор у Србији, без увијања, отворено изјавио како је за Србију „неодрживо наставити добре односе са Русијом јер је направила хаос у пола света, изазвала огроман проблеме свима, заоштрила изборе и свима јасно ставила до знања шта треба да раде” (30. 11. 2023). Те речи нису ништа ново. То је делић одјека самоприписаног америчког светског лидерства. Дуже од једног века политичка класа политичара и политичких мислилаца ове државе себе ставља на врх света са кога би да управља.

На други али суштински исти начин те речи је изговорио актуелни амерички председник обраћајући се нацији 20. 10. 2023. Тај говор није нешто посебно у америчкој политици. Још је Токвил пре двеста година писао да се Американац наљути када му неко у Европи каже да нису најбоља земља на свету. Савремени политички нарцисизам Америке изражава једно особено политичко мишљење и понашање које изазива забринутост и отпоре у савременом свету.

Нарцистичка политичка култура комбинује више карактеристика ауторитарности: доминантност, склоност ка манипулацији, параноја, догматизам. Самоуверавање да су „Американци светионик света” засновано је на веровању да је велика идеја о праведности, слободи и истини у њиховим рукама и да се за њу треба борити по целом свету. Из овакве приписаности сопствене мисије у свету, политички, емоционално, идеолошки произилази нужно нетрпељивост према другим нацијама и државама које или оспоравају месијанство Америке или развијају сопствену визију света и друштва.

Месијанска идеја није само „власништво” диктатора, она се може појавити и у руху демократије: то је политичка идеја о спасавању света од његових зала и неизвесне будућности. Уколико се таква идеја о демократији обликује као политички програм, може се очекивати пораст агресивних, ауторитарних, антидемократских политика, посебно према иностранству; а тако нешто се демонстрирало у односу према српском народу пре и после 1999. године.

Исказ „ми смо велика нација” је самохвалисање, чињенички нетачно. У савременом свету, као и у прошлости, постоје бројем, традицијом, богатством, далеко веће нације: Русија, Кина, Индија... Чак и да је Америка највећа (уставна) нација, из тога не следи систем посебних права, односно привилегија. А у новијој историји, Америка је у пракси демонстрирала своју војну величину: водила је од 1945. године око 40 ратова по свету, а 1945. године бацила атомску бомбу на Хирошиму и Нагасаки. Такав однос према „малим” нацијама морао је кад-тад да изазове њихове отпоре и супротстављања.

Нарцистичка политичка култура апсолутизује сопствене ставове. Она намеће стварности своју слику, а при томе је лишена знања о њеној сложености у којој постоје одређени структурни односи независно од онога који је креира. Суочени са разноликошћу света у ратним и мирним околностима, челници америчког политичког нарцисизма се опредељују за екстремно поједностављивање и хиперболисање друштвених догађаја или личности у складу са својим геополитичким интересима и потребама.

Ова култура неће да чује за другачије политичко мишљење. Безгранично верује у свој поглед, став, оцену. Апсолутно је уверена да је истина њено власништво; чињенице, појмови, међународне правне норме је не обавезују. То се оправдава ратовима широм света зарад „сопствене националне безбедности”. Решење српског питања за „светионик света” је да он буде оса око које се окреће српска држава и нација и да прихвати учинак НАТО агресије.

Посебно су карактеристични ставови америчке политичке елите према чувању светске демократије. Америка на самоумишљени начин предводи борбу против „непријатеља демократије” и неизвесне будућности. Самопроглашеног месију стварност не обавезује. Тобоже правда је искључиво на њиховој страни, они су лучоноше праве демократске мисли и праксе. Друге, мање, невелике нације треба само да следе „велику нацију”. У борби против „непријатеља демократије”, а он се у сваком времену појави по жељи чувара демократије, користе се вербална али и војна сила. Тамо где је противник јак – вербална агресија, а где је слаб – бомбардовање.

Ова борба се шири и на „националну безбедност Америке” која зависи од сваке тачке на свету, некада од бомбардовања Србије, а данас од успеха Израела и Украјине у ратовима. А све у складу са догмом да је Америци потребна сила како би сачувала вођство и држала „свет на окупу”.

Апсолутизовано политичко мишљење своју природу открива комбиновањем унутрашње демократије и антидемократије у борби за своју слику света. Америчка политичка елита је опсесивно везана за своју улогу тражења кривице код оних који се противе њеном лидерству и тачки око које се окреће свет. Када је именован кривац (колико их је?), онда је неизбежан раст нетрпељивости и презира према таквој држави и влади.

Из ког извора су потекле државна сујета, агресивност, сила, питање је за социјалне научнике. Али чињеница је да уколико ова политичка елита америчког друштва, безгранично верује да поседује интелектуалну, политичку, моралну надмоћ, да поседује истину о свету, онда не само да ће изгубити смисао за друштвену реалност, већ ће у себи (не)свесно развити антидемократске облике деловања. А све са демократском реториком. Такво политичко мишљење деформише перцепцију међународне стварности у складу са својим жељама, очекивањима, егоизмом, селективним критичким односом, стереотипима.

Спољнополитички курс америчке владајуће политике није у самој Америци проблематизован. Према речима једног професора на америчком универзитету, критичког мишљења у Америци нема из страха да се не доведу у питање економске претпоставке америчке демократије. У Америци постоји „политичка коректност” или „мишљење без мишљења”. Али постоји и политички нарцисизам који се противи „војној равнотежи” и мултиполарном свету као једино одрживом светском поретку, и тако постаје потенцијално опасан за безбедност нација, држава и самог човека на почетку 21. века.

Научни саветник

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa