Заражена жеља

ФОРМАТИРАЊЕ
Уз помоћ тајног рецепта који аутори "Стубова културе" мудро крију, Горан Милашиновић успева да на сто педесет страна романа Маске Софије де Монтењ суочи билдунгсроман и кримић, Ероса и Луцифера, памфлет и трактат, моралну алегорију и еротску новелу. Кроз игру са идентитетима  Софије Авакумовић алијас Софи де Монтењ и њених имењакиња, аутор исписује памфлет о природи сексуалне жеље.
Идеолошка подлога Милашиновићевог романа  има дупло дно: слобода се увек враћа као болест или казна. Софија Авакумовић, Земунка из фине породице са мрачном тајном, напустиће циришки женски интернат да би постала глумица и поборница женских сексуалних права.

Друга страна њене либертинске идеологије подразумева да ће неспутаност духа од сваког свог станишта начинити – бордел. То ће нам открити тврдокорна управница позоришта Напф, којој ће сукоб са Софијом помоћи да се ишчупа из дужничког загрљаја полицијског инспектора Густава Колера, тајног власника позоришта у коме наступају глумице одевене само у маске и сомотске потпетице. Управница ће побећи са младим златаревим сином, украденим новцем и украденим именом Софи де Монтењ, не слутећи да је преузела лажни, исконструисани идентитет. Ново име за некадашњу валонску сељанчицу је и илузија племства, и "сласт освете за дрскост и пркос". Управница, наиме, јасно именује оно што Софијин борбени дискурс вешто крије: да је "место наводног узвишавања женске природе" заправо куплерај.

Након двадесет година управљања циришким театром-борделом, Софија се враћа у Земун, где оснива Женску позоришну школу. Позориште је поново полигон за пројекат сексуалног ослобађања – овај пут кроз Софијину еротску везу са Елеонором Јовић, усвојеницом из угледне породице, над којом се, дакако, опет надвија мрачна тајна порока и болести. Опис лезбијске љубави надовезује се на тиху праксу српске  прозе, од Селенића до Владана Матијевића, да овакве "опасне везе" слика са мешавином патетике и трапавости. Но низ еротских историја у Маскама Софије де Монтењ  предочава укорењене предрасуде за које није сасвим јасно колико припадају конвенционалној слици конзервативног миљеа Цириха и Земуна, а колико предубеђењу свезнајућег приповедача који те историје повезује и упоређује.

Са друге стране импулсивне и чисте телесне глади као наративног стожера ове прозе очекује нас демонски катализатор  – тајанствени злодејник чије присуство додаје нову боју тематској палети: суочење лепотице и звери, слободе и смрти. Лик Алексија Андрића, инспиратора и потказивача који заговара неспутан чулни ужитак по цену сифилиса, биће нека врста алегоријске опомене о последицама слободе.

И поред филозофских претензија које се јасно очитују већ од почетка романа, изостаје онај вртоглави и грозничави дијалог са еротском жељом због каквог се Деридина Поштанска карта или Фрагменти љубавног говора Ролана Барта памте као прељуба у тексту. Уместо да, попут поменутих француских филозофа, фингира љубавну аутобиографију, Милашиновићева повест о страстима и баластима Софије Авакумовић фингерује жанр: он пребира по еротским жицама и моралним диркама, телесној глади и рационалној манипулацији њоме. Филозофија телесне жеље своди се на Софијино представљање љубави као "закрабуљене предигре" која не сме бити разлог да се одустане од "искре порива за телесним спајањем". Од позоришта Напф Софија жели да направи "место рађања нове жене", жене која своје место у свету тражи "остварујући свој женски усуд до крајњих граница исконске, урођене женске природе". Таутолошка баналност јунакињиних светоназора почива на заблуди да је зверска сексуална глад окидач еруптивног развоја појединца. Реторичко преодевање промискуитета у трактат можда је само маска, али постоји опасност да је та маска срасла с лицем – и са телом које носи сифилис као казну за слободу.