Игра која је украсила животе

Признање за изузетни допринос развоју шаха, које је крајем прошле године примио на прослави 75 година ШС Србије, повод је подсећања на подвиге мајстора ФИДЕ Милорада Капелана из Вршца. Један део те приче је одавно познат, али други није, а наставља се и уочи његовог 80. рођендана.

Град Боре Костића (1887-1963) једини је у ком се чување шаховске баштине озваничило формирањем Удружења грађана за неговање шаховске традиције – Вршац. У таквом окружењу – где се сећање на првог српског велемајстора чува именом клуба, спомеником у центру, називом улице и турнира, трибинама и дукоментарним филмом – расла је и љубав наставника математике Милорада Капелана према шаху.

За прво место службовања добио је 1966. Основну школу „Ђура Јакшић” у вршачком Павлишу, селу од пар хиљада становника. И ту је начинио подвиг који ће засенити његове касније, па и онај када је први у Европи 1988. увео шах као обавезну ваннаставну активност, на месту директора вршачке Основне школе „Вук Караџић”. А, радио је дуже од пола века још много тога за општу корист, преко чувања сећања на Бору Костића и организације турнира, до уџбеника „Програмирана настава шаха”.

У време када је женски шах био запостављен, далеко пре сестара Полгар, свим медијима су прострујале вести о „златним девојчицама из Павлиша”, које су 1972, у узрасту од 13-14 година победиле на Спортској олимпијади школске омладине Војводине (СОШВ), а потом наставиле са појединачним успесима, за таблом и ван ње. Душица Чејић, Јадранка Грек, Стака Цветковић, Божанка Бућкош и Вера Стефанов су преко ноћи постале шаховске миљенице. Затим су дошле млађе, Олгица Грек, Љиља Божић и Весна Вељић, а успут смо сазнавали и за претходне Капеланове ученице.

И на првим женским омладинским првенствима Србије 1975-80, доминирале су Павлишанке на челу са троструком узастопном шампионком Душицом Чејић, будућим интернационалним мајстором. И не само то, омладинским женским шахом почеле су да владају Војвођанке из мањих места: Зорица Николин из суседне Уљме, сестре Славица и Весна Марков из Мраморка ... Изјава познатог новинара Душана Бућана да су девојчице из Павлиша одиграле фундаменталну улогу у развоју женског шаха у Југославији, показала се потпуно тачном.

– Почео сам у средини ваншаховској – прича Милорад Капелан. – Можда је знао да игра ко је био у војсци, али Павлиш је право фудбалско село, па сви дечаци које сам учио на пролеће оду на фудбал. И ја сам играо за Црвену звезду из Павлиша, али већ сам био мајсторски кандидат и жао ми је било. Када су уведене спортске игре СОШОВ, добили смо мотив да се спремимо. Већ на првом такмичењу, две године пре „златних девојчица”, „бронзане” су биле Лепосава Божић, Добрила Шашић, Даница Којић и Радица Ивковић, па је 1972. дала још више полета. Основао сам и шаховски клуб. После је секретар ШС Војводине Власта Шљивић организовао Прво женско омладинско првенство Србије у пилотској школи у Вршцу, 1975. Победила је Душица Чејић, без изгубљене партије, а међу 18 учесница било је шест из Павлиша. Без другарских ремија или љутње.

У селу су сви почели да прате шах:

– На Пионирском првенству Србије 1974. прво место поделе Весна Живковић и Јадранка Грек. Организујем допунски меч у фискултурној сали у Павлишу, свако вече 200-250 гледалаца. Старији човек у првом реду на крају аплаудира као и сви други, а онда ме пита ко је победио... Имали смо и братимљење са селом Буљане код Параћина, спремимо прасе за њихов долазак, кад оно стиже пун аутобус. Ја кажем домаћинима да спремају друго прасе док се игра шах ... Били смо и у Пловдиву, где је мајстор Друмев организовао меч са омладинском репрезентацијом Бугарске. Павлиш победи и тамо и код куће, Друмев није веровао да нисмо имали појачања, али у том узрасту су Павлишанке биле јаче од екипе остатка Југославије.

Како се наставио живот девојчица из Павлиша?

– То су биле скромне породице, из којих су девојчице ретко настављале школовање. Шахисткиње су прве завршиле средње школе и факултете. Олгица Грек је имала стипендију Титовог фонда и преко 9.70 просек на факултету, да није тога не би ни могла. Све су биле одлични ђаци, примерне у сваком погледу, понос села. Све су сличне, нема великих разлика, изузетно су захвалне су за све што им је донео шах.

Скромност и оданост коју Капелан помиње упознали смо на примеру Душице Чејић (Иванишевић), најуспешније на шаховском пољу, затим у професији економисте и данас када је главни организациони ослонац ОШК Београд. О мајстору Јадранки Грек (Чичовачки), чији је супруг Предраг Чичовачки такође шахиста, нашли смо на интернету похвале из САД за рад са оболелима од Алцхајмерове болести.

О свакој може далеко више да се каже него што је то овде могуће. Управо је најважнији и најмање описани део приче то што им је шах донео и како су се све окупиле 50 година касније, да прославе ту чувену победу у Шиду:

– Чекали смо Јадранку да дође из САД. Стака је веза са њом, седеле су у истој школској клупи. Дошла је и Стакина сестра Добринка, некада изванредна рукометашица и кошаркашица, брза као муња. Она се удала за брата Божанке Бућкош, а многе су се окумиле, на пример породице Грек и Чејић. Све су завршиле школе и све остале у одличним односима.

Рад у Павлишу сте завршили пре безмало пола века. Идете ли некада тамо?

– У Павлишу имам свастику, а њен син девојчицу која иде у први разред и хоће да игра шах. Онда седнем на бицикл и стигнем тамо за пола сата, ко ће други?